Zastani malo, Milane St. Protiću

Zastani malo gospodine Milane St.Protiću, zaustavi se i zamisli kada to sa toliko ostrašćenosti i pretencioznosti preporučuješ patrijarhu SPC gospodinu Porfiriju.

Iz nedelje u nedelju na stranicama „objektivnog“ BLICA u svojim „pedagoški“ usmerenim kolumnama zasipa nas ovaj istoričar opšte prakse svojim lekcijama i pridikama o posrnulosti srpskog naroda, o izgubljenom Kosovu i Metohiji, našem gubitničkom mentalitetu i odsustvu osećaja za vođenje realne politike, sklonosti ka mitomaniji, našoj neukosti i stalnom precenjivanju svojih moći.

Pri tome se on služi oprobanom metodom nedodirljivih liberala, modernista i reformista uvek sklonih da vrše generalizacije i neutemeljena uopštavanja koja ne mogu da budu osnov za ozbiljnu raspravu o stanju istorijske svesti , zasnivanju i održanju naše tradicije ali i sagledavanju sadašnjeg položaja srpskog naroda. Oni imaju posebnu misiju da srpski narod prevaspitavaju i uvedu u svoje liberalno-građanske kalupe, izvedu ga tako na pravi put i pravu stranu istorije , jer oni jedini imaju „istinski“ uvid u stvarno kretanje političkih tokova shodno njihovoj isključivoj predstavi o srpskoj istoriji.

Razbijajući“ mnogobrojne zablude i stranputice srpske politike i našeg društva Milan St. Protić se obrušio na njegov ideološki jednostran način na Srpsku pravoslavnu crkvu u kolumni naslovljenoj „Umesto litanija“

Milan St. Protić sledeći ovakav pristup uporno na svoj neprikosnoveni i neupitni sud dovodi sprski narod navodeći pri tome veoma simplifikovane i jednostrane sudove. Pri tome je ubeđen da on jedini poznaje jedino prihvatljivu stranu srpske istorije i to je ona strana koja zastupa tzv. evropske, građanske i liberalne vrednosti koje srpski narod u svojoj neukosti i zaostalosti još nije zreo da prihvati, jer je nepopravljivo primitivan i zarobljen u svom endemskom nacionalizmu i anti-modernizmu.

Kao što su analogije neprihvatljive i neadekvatne u zastupanju određene tvrdnje, tako je isto i sa uopštavanjima koje su u osnovi kolumni koje piše Milan St. Protić. On je sebi dao u zadatak da srpskom narodu (posebno su na njegovom udaru pripadnici intelektualnih krugova koje on naziva nacionalističkom elitom ) otkrije njegove konačne o srpskoj istoriji i političkoj tradiciji, jer jedino je on za taj „podvig“ spreman i to očigledno shvata kao svoju posebnu i uzvišenu misiju.

„Razbijajući“ mnogobrojne zablude i stranputice srpske politike i našeg društva Milan St. Protić se obrušio na njegov ideološki jednostran način na Srpsku pravoslavnu crkvu u kolumni naslovljenoj „Umesto litanija“.

Neposredni povod je litija organizovana uoči održavanja parade ponosa i u tom tekstu on je dostigao vrhunac svoje politikantske isključivosti i ideološke ostrašćenosti. Evo samo nekoliko navoda koji to jasno pokazuju. „Na moju neutešnu žalost Srpska pravoslavna crkvinije više ni srpska , ni pravoslavna, ni crkva. Najmanje je Hristova. Izmetnula se u profanu političku organizaciju čiji su interesi isključivo ovozemaljski, manipulativni i lukrativni. Bilo je i ranije u našoj istoriji vladika što su se bavili politikom i izigravali narodne vođe. Bilo ih je i kod drugih naroda. Dočim, nijedan od njih nije padao toliko nisko u trivijalnost i svetogrđe od ovih današnjih i ovdašnjih. Bilo ih je zatucanih mračnjaka, opsenara i dogmata. Bilo ih je protivnika vlasti i poslušnika. Bilo ih je školovanih i neukih. Ali nikada dosad prizemnost nije ovladala crkvom. Slušamo samo političke tirade što za cilj imaju dodatno zaluđivanje ovog nesrećnog naroda. Slušamo slova o netrpeljivosti, slova napadna i uvredljiva, slova puna besa i ljutnje. Slušamo pozive na osvetu, na negaciju i opšte samosažaljenje. Čujemo hvalospeve o svojima i uvrede o tuđima. Čujemo žalopojke o srpskim žrtvama i bezosećajnost za tragediju drugog koju su neki među nama naneli. Nema samospoznaje, preispitivanja, moralnih opomena. Nema ni kajanja, ni pokajanja. Slugeranjstvo i poniznost pred moćnim i oholim, to su postali sinonimi za aktuelne duhovnike u ovom nečasnom i nesrećnom vremenu“. U ovom citatu su sadržane sve osnovne postavke njegovog mesijanskog razračunavanja sa retrogradnom i tradicionalistički shvaćenom istorijom srpskog naroda i ulogom Srpske pravoslavne crkve, jer jedino je on pozvan da se suprotstavi dodatnom zaluđivanju srpskog naroda koji je ophrvan žalopojkama o srpskim žrtvama, bezosećajnošću za tragediju drugih, izostaje samospoznaja, preispitivanja, nema moralnih opomena, kajanja i pokajanja.

U njegovim kolumnama može se prepoznati pretenciozni i ideološki jasno profilisani ton i ubeđenost da je on jedini u stanju da odredi šta je prava i jedino prihvatljiva “istina“ i spoznaja o srpskoj istoriji i političkoj tradiciji

U njegovim kolumnama može se prepoznati pretenciozni i ideološki jasno profilisani ton i ubeđenost da je on jedini u stanju da odredi šta je prava i jedino prihvatljiva “istina“ i spoznaja o srpskoj istoriji i političkoj tradiciji. Osnovno polazište sadržano je u uopštenoj i simplifikovanoj tvrdnji da Srbi ne znaju i ne razumeju svoju istoriju, već su skloni da se uvek priklone iracionalnim odlukama, rusofilstvu, mitomaniji, antimodernizmu, anievropejstvu, površnosti i ekstremnom nacionalizmu. To je inače dobro poznata politička i ideološka agenda koja je veoma bliska građanističkoj i tzv. liberalno-demokratskoj političkoj grupaciji i idejama Druge Srbije koja je i te kako živa i delatna u našem političkom životu i posebno dominantna u kulturnom i delu tzv. nezavisnog medijskog prostora.

U nekoliko prethodnih kolumni Milan St.Protić je našao za shodno da „podučava“ i propituje rusofile i srpske nacionaliste nastojeći da pokaže da oni nemaju elementarno znanje o ruskoj istoriji i srpskom stanovištu, jer jedino on poseduje dovoljno relevantnog znanja da sebi može dodeliti ulogu neprikosnovenog „učitelja“ i moralnog presuditelja.

Osnovno polazište sadržano je u uopštenoj i simplifikovanoj tvrdnji da Srbi ne znaju i ne razumeju svoju istoriju, već su skloni rusofilstvu, mitomaniji, antimodernizmu, anievropejstvu i ekstremnom nacionalizmu. To je inače dobro poznata politička i ideološka agenda koja je veoma bliska građanističkoj i tzv. liberalno-demokratskoj političkoj grupaciji i idejama Druge Srbije

Istine radi, mora se reći da je on napisao u svojim kolumnama i veoma argumentovanu kritiku sadašnjeg stanja u opoziciji i nastojao da u nekoliko navrata otvori pitanje odgovornosti/ uključujući i deo njegove odgovornosti/za pogubno izneveravanje osnovnih principa na koje se pozivala demokratska opozicija pre smene režima S. Miloševića 5. oktobra 2000. godine. On je bio deo tog demokratskog pokreta, a nakon demokratskih promena izabran je na mesto Predsednika Skupštine grada Beograda , ali je tu funkciju brzo napustio (ona je zahtevala ozbiljan i naporan rad, suočavanje sa mnogim preprekama i problemima) jer je to bila mala scena za njegove ozbiljnije ambicije koje su se mogle ostvariti jedino u Vašingtonu vršeći dužnost našeg ambasadora U SAD, to je verovatno više odgovaralo njegovom građanskom i liberalnom opredeljenju i velikoj ulozi u istorijskim promenama za koje se on godinama pripremao.

Milan St. Protić je uvek sebe predstavljao kao žestokog i principijelnog opozicionara ali i beskopromisnog zastupnika liberalnih i slobodarskih ideala. Nakon dolaska na vlast SNS-a 2012. godine bilo je jasno da se radi o nedemokratskom, autoritarnom i antiliberalnom sistemu lične vladavine, ali to nije bio dovoljan i razuman razlog da dosledni zastupnik načela liberalizma i demokratije donese odluku da se povuče sa funkcije ambasadora Srbije u Švajcarskoj i Lihtenštajnu.

On je na toj dužnosti ostao do 2014. godine bez obzira što je zahvaljujući svojoj pronicljivosti i političkom iskustvu mogao da prepozna pogubnu prirodu naprednjačkog režima. To se nije desilo. Što i nije veliko iznenađenje poznavajući prirodu našeg političkog i društvenog života u kojoj nema mesta za doslednost i poštovanje moralnih i demokratskih načela. U našim političkim prilikama uvek se radi samo o elementarnom i suštinskom pitanju, o doslednosti i spremnosti da se podnese i lična žrtva za uverenja koja čovek zastupa i propoveda gorljivo drugima.

Isprazne su priče o liberalnim i evro-atlantskim „vrednostima“ i principima ako one nisu potkrepljene spremnošću da se dosledno brane slobodarski ideali i demokratske ideje

Isprazne su priče o liberalnim i evro-atlantskim „vrednostima“ i principima ako one nisu potkrepljene spremnošću da se dosledno brane slobodarski ideali i demokratske ideje. U idejnom korpusu liberalizma sloboda govora i objektivnost medija zauzimaju jedno od najvažnijih mesta, ali sloboda koja se zasniva na pluralizmu mišljenja i težnji da se ostvari što veća objektivnost i kritički pristup u medijskom delovanju. 

Nedavno je na naslovnoj strani BLICA osvanuo naslov koji nagoveštava STAV ovog lista o neodložnoj potrebi uvođenja sankcija Ruskoj federaciji (ovo je nezabeležen slučaj takvog otvorenog i navijačkog svrstavanja jednog tzv. nerežimskog lista u novijoj istoriji našeg novinarstva). U tom stavu BLICA doslovno stoji sledeći tekst. „Ruski gospodar mora biti zaustavljen. Sankcije su bolno pitanje za Srbiju zbog vlastitog užasnog iskustva devedesetih. Uprkos tome, treba se pridružiti merama protiv Putina i njegove ratne klike koji vode svet ka atomskom uništenju. Odlazak Putina je u interesu Srbije, ali i neke nove Rusije kao budućeg dela ujedinjene, demokratske Evrope“.

Moglo se očekivati da će osvedočeni zagovornik liberalnih ideja Milan St. Protić u svojoj redovnoj nedeljnoj kolumni ustati u odbranu objektivnog i profesionalnog novinarstva i izreći svoj beskompromisni sud o ovoj naslovnoj strani, jer ona je apsolutna negacija liberalnih i tzv. evropskih vrednosti, za koje se on tako istrajno i sa puno strasti i ideološke isključivosti zastupao u kolumnama u listu BLIC. To se naravno neće desiti jer on svakako deli stav iznet u ovom listu o neophodnosti uvođenja sankcija Rusiji.

Moglo se očekivati da će osvedočeni zagovornik liberalnih ideja Milan St. Protić u svojoj kolumni ustati u odbranu objektivnog i profesionalnog novinarstva i izreći svoj beskompromisni sud o ovoj naslovnoj strani, jer ona je apsolutna negacija liberalnih i tzv. evropskih vrednosti. To se naravno neće desiti

Umesto takvog principijelnog stava on je odlučio da napiše tekst Umesto litanija (verovatno nije ni bio na tom okupljanju o kome piše i donosi sud, ali nije jedini koji to radi) u kome je samo ponovio svoj već poznati repertoar o „nezrelosti i iracionalnosti srpskog naroda“, o „nedostojnosti Srpske pravoslavne crkve“ koja nije po njemu više ni pravoslavna, ni srpska a nije ni Hristova. Pri tome služeći se već oveštalim i toliko puta ponovljenim stereotipnim predstavama i stavovima koje uporno navode pripadnici i glasogovornici građanističke i liberalno-demokratske ideologije neprestano ponavljajući tvrdnje o dominantnim procesima fašizacije i klerikalizacije srpskog društva , usponu desničarenja, malignoj rusofiliji i uronjenosti Srbije u ekstremni nacionalizam i ksenofobiju.

Zato je neophodno reći: Zaustavi se malo Milane St. Protiću.