Папа по нулти пут међу Србљима

"Када би се у Србији организовао референдум са питањем да ли да се код нас увезе куга, пола би било за, а пола против." Ове сам се реченице прослављеног драмског писца (и одличног познаваоца нашег менталитета) Душана Ковачевића сетио чим је кренула расправа зашто (ни)је добро да папа Бенедикт Шеснаести дође у Србију. Одмах да прецизирам: не мислим да је римокатолички поглавар исто што и куга, не мислим ни да је Антихрист – али далеко сам и од прихватања папине првонадлежности и непогрешивости.

Напад на последњу линију одбране српства: Референдумску атмосферу описану на сувом почетку добро описују ставови "нећемо се крстити с два прста после папине посете" и "од посете можемо имати само огромне користи", vs. "папа треба само еуропејцима, НВО дрогирашима, екуменистима и осталој багри". Пребачено на (нижи?) политички ниво, они који безалтернативно гледају на ЕУ сматрају да би папин долазак био wild card, нека врста пречице ка Земљи Дембелији која доноси колатералну корист у виду задавања завршног ударца оној Србији коју презиру и без које би они (поново) били Другови Чланови; с друге стране, припадници незваничног братства "нека Срба буде за испод две шљиве ал' нек су ваљани" сматрају да онај ко је за ЕУ (читај: Четврти рајх) тај је и за унију са Ватиканом. А за оне који воле да се антипротивно опредељују кад чују ставове Соње Б. и Наташе К., морам да кажем да нисам успео (mea culpa) да пронађем јесу ли изјавиле нешто по овом питању, па прилажем мишљење њиховог сабрата, у НВО екипи нареченог "социолога религије", Мирка Ђорђевића: "Најтеже је објаснити зашто се Срби боје папе. Он је хришћанин и сигурно је да би та посета била корисна."

Кратка историја (не)доласка: Папа Бенедикт је требало следеће године да дође у Ниш, на прославу 1700 година Миланског едикта, законског акта којим је проглашена верска равноправност и престанак гоњења хришћана. Милански едикт су, 313. године после Христа, донели римски цареви Константин Велики и Ликиније – како је Ниш родно место св. Константина а још "није ни на Западу ни на Истоку, већ је између Истока и Запада, представља најпогодније место где би била организована централна прослава" (сајт еdictofmilan2013).  Патријарх српски Иринеј, дан пре избора за поглавара СПЦ а као епископ нишки, изјављује за ЕУ-филски "Блиц" да је папина посета за сада "на нивоу прича и жеља папе Бенедикта XVI да поводом облежавања Миланског едикта посети Србију", али и изражава веру "да би Црква у целини поздравила његов долазак" и истиче да би то "био корак сусрета и контаката православне и западне цркве и од њега не може бити штете, већ само користи". 

Патријарх Иринеј је, у месецима после устоличења, све мање изјава давао "Блицу" а све више релативизовао папину посету: "Наш став је да још није сазрело време за једну такву посету", те да "због великог броја избеглица нико папи не би могао да гарантује безбедност" (12. јул 2012, "Танјуг"). У истој изјави, за коју није потребно много памети да би се закључило да није била најсрећније срочена, патријарх наводи много озбиљнији разлог за скепсу око посете бискупа Рима: "Међутим, постоје нека мишљења, међу којима је и мишљење руског патријарха, до чега је нама, иначе, веома стало, који каже да не би могао да дође (у Ниш) ако би ту дошао и папа." (Независне потврде да је руски патријарх Кирил условио своју посету недоласком папе у Ниш – нема; и руски извори углавном се позивају на франкфуртске "Вести" и њихова сазнања из добро обавештених СПЦ извора да "Руси не дају папи у Ниш". Иначе, у интервјуу "Вечерњим новостима" сâм поглавар РПЦ Кирил није категорички одбио могућност сусрета са римским папом, а "министар спољних послова" РПЦ митрополит Иларион каже да је долазак Бенедикта XVI "унутрашња ствар братске СПЦ".) На крају изјаве патријарха Иринеја стоји нешто што би требало да је став СПЦ: "Зато је наша црква донела одуку да позове поглаваре свих православних цркава, а другим црквама ће упутити позив за присуство са делегацијама на највишем нивоу, казао је патријарх, прецизирајући да позив неће бити упућен на име актуелног папе, већ цркви, али са позивом да у Нишу присуствује делегација на највишем нивоу."

Званична верзија и како јој (не) поверовати: У последњим јавним наступима (14. август 2012), (не)званични портпарол СПЦ и епископ бачки Иринеј понавља патријархов закључак, уз додатак да постоји "једногласна одлука Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве да се на прославу Миланског едикта следеће године позову поглавари Православних Цркава и високе делегације (дакле, одговорни представници, али не и поглавари) инославних хришћанских Цркава, у том броју и Римокатоличке Цркве". Овом се ставу (и његовој резолутности) нема шта приговорити, једино је проблем што је он заправо дошао после медијских (боље речено: таблоидних) спекулација да се воде тајни преговори о доласку папе: палицу је од "Блица" преузео "Прес" (а биће да је ипак све кренуло од загребачког "Вечерњег листа"). Наравно, чудни су путеви таблоидног новинарства и нико не може да тврди да би трачеви око (не)доласка били избегнути, али је свакако било боље да је став СПЦ (не само по овом питању!) био јаснији: сам је епископ бачки Иринеј рекао да Сабор у мају 2012. неће разматрати могућност позива папи, али и "ако Српска црква добије неки сигнал из самог Рима на ту тему, онда ће га моћи и размотрити". Додатно, ако је Сабор СПЦ донео одлуку да на прославу Миланског едикта не долази римокатолички поглавар већ представник, чему онда став митрополита загребачко-љубљанског и целе Италије да би, пре евентуалне посете Србији, папа Бенедикт Шеснаести морао да оде у Јасеновац (19. август 2012, "Дневник"). Јер, ако није разматрано да папа буде позван, ако није позван, и ако не долази у Ниш 2013 – онда му не вреди ако би био спреман и да се поклони "сенима јасеновачких страдалника".

Утврђивање коначног статуса папине посете: Да тема око папиног доласка ипак није (само) таблоидно испуњавање летње шеме кад нема довољно дрекаваца, лепо се види на примеру самог митрополита Јована: пре неколико година (22. јул 2005) он тврди да би било изузетно добро да Бенедикт XVI посети Србију "пре почетка разговора о коначном статусу Косова, то може да нам помогне". Митрополит загребачко-љубљански и целе Италије тада није помињао питање Јасеновца и одговорности Римокатоличке цркве, већ је искористио прилику да примети "да му и даље није јасно због чега се чувари православља унутар СПЦ толико боје папине посете"! Данас, у поменутом интервјуу листу "Дневник", митрополит Јован каже да је присуство римског бискупа у Нишу комплексно питање – јер "када би папа дошао у Ниш, цео догађај обележавања годишњице Миланског едикта пао би у сенку а сви остали црквени великодостојници практично би, у медијским извештајима, били сведени на папиног скутоношу". Још ће испасти да је Бенедикт Шеснаести добродошао ако пристане  на епизодну медијску улогу! Српско православље (светосавље) јесте и треба да остане слатко, али не сме да буде анархично: није само питање папиног доласка оно на које Сабор СПЦ мора да дâ недвосмислен одговор – треба ту свакако поменути питање старог/новог обреда. Јер, нису медији, ни стручна јавност (шта год то значило), нити трибине типа "Папа у Србији – за и против" место где ће се одлучити да ли ће Српска православна црква позвати у посету поглавара Римокатоличке цркве, није то чак ни "црквена влада" (Синод) – већ је то питање за све српске архијереје окупљене на Сабору. 

Шта би (све) дао да си на нашем м(ј)есту: На Интернету кружи препричавање пошалице православних свештеника да би "сваки папа дао пола Ватикана да дође у Москву, а другу половину да крочи у Београд". Било како било, једино што нас вади из ове, помало и неугодне, ситуације да са браћом Русима напола делимо Ватикан, а уједно и оно што, је ли, од "папске пошасти" спасава Српство, православље и светосавље јесте да сâм римски бискуп неће доћи ако нема консензуса око његове посете. А како стоји ствар са Србима и консензусом речено је већ на почетку овог текста. 

Nota bene: Текст је написан пре него што је Бенедикт Шеснеасти одлучио да се повуче са трона римског бискупа. Имајући у виду и саму личност одлазећег папе, његов благонаклон однос према православљу, све изречено тим пре ће важити за његовог наследника.