Dušan Mihajlović – od vidre do zaboravljene crne ovce

Početak: Rođen 27. septembra 1948, u Valjevu. Otac Rodoljub – službenik (pojedini izvori dodaju da je zapravo službovao u policiji), majka Stajka (Jakovljević) domaćica. Rodom je iz mioničkog kraja odakle je i vojvoda Živojin Mišić. Posle školovanja u Valjevu, završava prava u Beogradu. Kao srednjoškolac bio pokretač i osnivač valjevskog Društva istraživača i kasnije pokreta Mladih istraživača Srbije. Legenda kaže da je priznao kako je, otkad je u sedmom razredu postao predsednik pionirske organizacije, uvek bio predsednik nečega. Srbin, pravoslavac, slavi Svetog Jovana.

Karijera: Počeo u državnoj bezbednosti: "Na pokušaj diskvalifikacije zbog mog rada u Odeljenju SDB RSUP-a u Valjevu, davno sam rekao da je bolje profesionalno i javno raditi par godina za platu nego doživotno dobrovoljno i tajno, kao neki moji kritičari" ("Vreme"). Bio predsednik valjevske vlade, posle toga (slažu se mnogi odličan) gradonačelnik Valjeva. Iz toga vremena za njim se vuče i podatak da se prvi setio da Slobodana Miloševića proglasi za počasnog građanina Valjeva. Zatim potpredsednik Republičke vlade Stanka Radmilovića, a pre isteka mandata daje ostavku.

Karijera (2): Preuzima reformski deo Saveza socijalističke omladine i pretvara ga u Socijaldemokratski savez mladih Srbije – Nova demokratija; u vreme višestranačkog sistema oni postaju naslednici imovine Socijalističke omladine. Nakon toga, uz malu pomoć Dobrice Ćosića, nastaje Nova demokratija, "neideološka i pragmatska partija centra". "Nova demokratija je velika tajna, kao i Srbija koju želimo da modernizujemo... Uskoro će biti veoma teško postati naš član, a i sada vam je potrebna preporuka bar dva člana." Za obrte (i lupinge) njegove političke karijere treba dodati da je "Nova demokratija" još 1991. godine predvodila antiratni pokret u Valjevu: "Režim je odmah optužio opštinsko rukovodstvo Valjeva (tada opoziciono, Nova demokratija) preko Politike ekspres i uskoro preko TV Beograd, za 'širenje defetizma i potpomaganje odlaska rezervista iz JNA'." (Republika).

Kratko vreme bio i gensek DEPOS-a, a mandatima dobijenim na toj listi omogućava opstanak Miloševića na vlasti i formiranje vlade Mirka Marjanovića: "Imali smo mudrosti i hrabrosti da prihvatimo poziv predsednika Miloševića i Srbiju spasimo od haosa i rasula koji joj prete" (Nije srpski lupati, knj. 2). Učestvuje u "vladi narodnog jedinstva", sve dok Milošević ne odluči da (1997) direktno uključi u igru i Vojislava Šešelja, koga je Mihajlović dugo zvao "Velika štetočina". I leta gospodnjeg dvehiljaditog – na strani pobednika.

Tajna i ostala nejavna udruženja: Gore pomenuta "Velika štetočina" je za Mihajlovića uporno tvrdio da je mason, na šta je ovaj lakonski odgovarao da su za njega "masoni udruženje građana, baš kao i društvo golubara" ("Vreme"). Ako su masonska udruženja (samo)okarakterisana kao nejavna, onda bi se moglo reći da je Mihajlovićev status masona postao javna tajna: "Dušan Mihajlović, odavno pominjan kao mason, prema javnosti dostupnim podacima (na osnovu pisanog izveštaja Ujedinjenih velikih loža Nemačke) primljen je u Regularnu veliku ložu Jugoslavija 22. decembra 1994. godine, zajedno sa Vojislavom Andrićem iz Nove demokratije" (Večernje novosti, 2002). Imajući u vidu da je masoni zabranjeno da u loži govore o politici, interesantno je navođenje ranijeg izveštaja sekretara Regularne velike lože Jugoslavija Vojislava Milovanovića, potonjeg ministra vera: "Jedan od značajnih problema je ulazak politike u ovu ložu. Prvi problemi nastali su posle prijema Dušana Mihajlovića i nekorektnog odnosa pojedinaca u vezi sa političkom aktivnošću istog" (Pres, 2010).

Biznis, ali fer: Osniva 1990. godine deoničarsko društvo "Lutra"; u početku direktor, sada jedan od akcionara i predsednik UO. Kažu da je u početku izvozio junad u Grčku, a na kraju se "Lutra" našla na spisku ekstraprofiterskih firmi, mada nije razjašnjeno da li je prihvaćeno Mihajlovićevo "opravdanje". "Ja ne krijem da živim kao pripadnik visoke srednje klase ovde, ili niže srednje klase po evropskim merilima. Ne moram da mislim šta ću da pojedem, da obučem, kako ću se prevesti na posao. Mogu da otputujem na bilo koju tačku zemaljske kugle, ne samo poslom nego i na odmor, da imam vremena."

Kako ga vide drugi: Deo čaršije koji mu nije naklonjen zove ga "Dule CIA". Novinarka "Politike" tekst o njemu naslovila "Politička vidra". Đorđe Vukadinović u "Vremenu" je zapisao: "Večita nada i večiti nosilac svežih vetrova u srpskoj politici. Iako po liku neodoljivo podseća na sredovečne komsomolce sovjetskog tipa, Mihajlović i njegova stranka bili su tokom Miloševićeve epohe oličenje pragmatizma i specifične balkanske modernosti." Nekoliko dana pre uspostavljanja Vlade Zorana Đinđića, agencija "Beta" piše: "Mihajlović je uspeo u političkoj 'nemogućoj misiji': posle četiri godine na vlasti u koaliciji sa socijalistima Slobodana Miloševića i Jugoslovenskom levicom... Mirjane Marković, glatko je svoju Novu demokratiju preveo u opozicioni tabor, na vreme da bi uživao u izbornim trijumfima opozicije i padu omraženog režima." NIN, pozivajući se na istraživanje Strateškog marketinga, tvrdio je da je Dušan Mihajlović "superiorno najnepopularniji političar među svim liderima DOS-a i funkcioner čija je ostavka najviše puta bila tražena od strane opozicije, parlamentarne i neparlamentarne, kao i od strane DSS-a".

Kako vidi sebe: "Bio sam naivan kada sam obećao da ćemo najteže slučajeve brzo rešiti, poveravao sam glasinama da su ubice poznate." I: "Ja sam stara čekalica" ("BK"). I još: "Zaista znam mnogo, nema zavere ili projekta u poslednjih deset godina gde nisam učestvovao" ("Utisak nedelje").

Ko je "Mala štetočina": "Mala štetočina [Mlađan Dinkić] neće postati velika izmišljanjem laži o velikom Mihajloviću" ("Nedeljni telegraf", 2003). A borio se i zahtevom da "Koštunica uguši pobunu raspojasanog Dinkića" ("Blic").

O Miloševiću:  Davno – "Teško Miloševiću ako bude vladao Srbijom s istomišljenicima", u sredini "Milošević je sam sebe stavio u političku prošlost time što nije bio muško" ("Blic", 1999), ne tako davno – "Miloševićeva izjava da je akademija jednako vredna kao seljačka radna zadruga je politički ispravna, jer svako ima jedan glas; čak akademici ne moraju da izađu na izbore ako pada kiša, a ovaj sa sela će biti već u sedam na glasačkom mestu i čekaće na red koliko treba" ("BK").

O policiji: "Posao policajca, koji je najčasniji na svetu, jeste i to da omogući da se mladi ljube u parku bez straha od manijaka" ("RTS"). "Policija zna skoro sve" ("Reporter").

Sigurna evropska kuća za srpske kriminalce: "Mi se sećamo kako se nekada lepo i bezbedno živelo kada nijednog kriminalca nije bilo. Doći će to vreme ponovo – ja vam garantujem. Srbija neće biti perspektivna i inspirativna za kriminalce, kojima će biti lakše da ode u Holandiju ili Belgiju" (kao ministar policije, pozivajući Ljubišu Buhu Čumeta da svedoči pred sudom, 2003).

O Petom oktobru: "Celo podzemlje je učestvovalo u demokratskim promenama 5. oktobra. Pa šta mislite, ko je razoružao policiju u Ulici majke Jevrosime" (TV "B92", 2004).

O Đinđiću: "Kontakti Đinđića i pojedinaca koji su se našli u Beloj knjizi bili su poznati javnosti, a moj problem je bio u tome što je to otežavalo borbu s mafijom, jer nisam bio upoznat sa prirodom i sadržajem tih kontakata" ("Evropa", 2005). A o odnosu Đinđić-Beba-on: "Đinđić je bio marioneta Bebina, po onome što Beba svedoči, nije on vladao Srbijom, Beba je bio vladar Srbije, Beba je bio njegovo lično obezbeđenje. On ga je sa nemačkom obaveštajnom službom preselio sa Studentskog trga na Dedinje, on je procenio... Nijedna ta informacija nije bila kod mene. Zašto? Zato što Beba nije dao, odnosno Beba je rešavao sve to sam" ("Poligraf" TV "B92", 2007). 

O organizovanom kriminalu: "Rekao sam i ponoviću: sahrana premijera Đinđića je označila kraj organizovanog kriminala" ("Večernje novosti", 2003).

O Čedomiru Jovanoviću i ciglama u tuči: "I danas pamtim ono što mi je pokojni Branko Pešić davno rekao. Bilo je to pred Osmu sednicu. Ona gužva i ja ga pitam: 'Dobro, Branko, šta se ovo dešava?' On mi objasni i kaže: 'U tuči se ne gleda ko ti dodaje ciglu.' Čeda Jovanović se našao slučajno ili namerno u tri veoma dramatične i istorijski prelomne situacije, koje su mogle da promene tok istorije u Srbiji i u regionu - hapšenje Miloševićevo, njegova isporuka Hagu i pobuna 'crvenih beretki'. Ja sam u sva tri učestvovao i znam dobro ulogu Čede Jovanovića. Ali, u svakoj ulozi Čeda je bio na pravoj strani i odigrao je ulogu za koju sam i ja bio" ("NIN", 2003).  Moram da budem kokoška da bih znao kako sneti jaje: "Ne koristim heroin, pa nemam sveže podatke sa beogradskih ulica" (kao ministar unutrašnjih poslova, na pitanje kako objašnjava pad cene heroina, "NIN") 

Poruke upozorenja:  Kada su mu pratioci zakasnili s potezanjem oružja: "Ovi moji moraće da vežbaju gađanje." I još: "Otići ću kada procenim da u ovoj borbi protiv mafije nemam uspeha." A na kraju: "Ostaću gromobran u koji će još udarati gromovi 'anithaškog bratstva' i protivnika kapitalizma i liberalizma, svejedno u kojoj ulozi" ("Večernje novosti", 2003).

Omiljena životinja: Vidra (na latinskom "lutra"). Kasnije i crna ovca: "Svako ko je bilo kada i bilo zašta bio 'crna ovca', razumeće šta tražimo, a šta nudimo" ("Politika").

Koga je sve smeo da pogleda u oči: "Kao mladi istraživač gledao sam zmijama u oči, hvatao ih i jeo" ("Nedeljni telegraf").

O uspesima: "Najveći uspeh u životu mi je kada sam u trideset osmoj godini života spoznao istinu da nemam drugih neprijatelja osim sebe" ("NIN").

Sa povlenskih magli i vidika: "Dugo idem ispred većine i izigravam petla koji prvi kukuriče, da bi posle toga svi kukurikali isto, a ja završavao u loncu" ("Evropa").

Bela knjiga u Mreži: "Nisam imao to zadovoljstvo da svojom zaslugom upoznam Subotića. Iako je bio savetnik moje vlade, tu priliku sam dobio tek krajem 2003. godine, zaslugom mog prijatelja i saborca iz DOS-a Bebe Popovića. [Subotić tvrdi da sam mu ja rekao za akciju 'Mreža', ali] on ne razlikuje 'Belu knjigu' od akcije 'Mreža'." (o Stanku Subotiću Canetu, "Politika", 2007).

Gde je, šta radi: U poslednje vreme medijski se pojavljuje samo u parnicama gde je druga strana Vladimir Beba Popović. O kome je, u vreme "Sablje", govorio da bi mu podigao spomenik da je glavni urednik ili vlasnik medija. Danas ga doživljava kao "Božju kaznu koju debelo ispašta" i tvrdi da je "paralelna vlast, koju je Beba stvorio i koja je radila meni iza leđa u tom istom ministarstvu, dovela do toga da nemamo više Đinđića, to je suština" ("Poligraf" TV "B92").

Na kraju krajeva: "Dovoljno sam zaradio da ja i moja porodica ne moramo da brinemo o budućnosti" (RTS).