Тешко да би се у овом тренутку Европа могла назвати ичим бајковитим – српски пусти сан о европској рапсодији у последње време постаје нека врста ноћне море – оданде стижу ужасне вести о пропасти живота десетина хиљада људи.

Врло је лепа мисао Биљане Србљановић којом описује наше савремене политичаре: „...Живети је лепо. А живети лепо је најлепше.“ Ипак, можда би требало назрети и шта је то у савременој српској политици „тешко“. Тешко је признати грешку и борити се за правду.

Како је могуће да се око нечега што је толико битно за једну земљу, а то је покушај њене федерализације који може довести и до сецесије њеног „најбогатијег" дела, не води дуга и жустра дебата? Како то да никоме превише не сметају ни државолики чланови статута?

Ништа се горе не одражава на патриотска осећања грађана, поготово онда када су пред њима велика искушења, од лошег примера владајућих. То нарочито важи за примењени патриотизам. За спремност да се делује и трпи, а не само мисли и прича.

Трибина која је овде отказана, на неком америчком колеџу не би могла да буде ни заказана а да се најављени предавачи претходно не ухапсе а присутни приведу на информативни разговор.

Одакле неким млађим људима у Србији, након свих невоља, ратова и жртви које су нашем народу нанели нацисти уочи и током Другог светског рата, идеја, глупост и дрскост да себе називају "неонацистима" и на јавним местима у црно обучени поздрављају остатак своје нације хитлеровим поздравом?

Мислим да не постоји слика која убедљивије говори о тренутном дефетизму међу Србима, од оне летошње на којој се стојећи једна поред друге смеше ''мисице'' Србије и Косова.

„Европска Војводина“, која би се по сличном рецепту, било попут Косова или Црне Горе, одвојила од Србије, могла би изнова да регулише свој енергетски и имовински статус. Домаћим евроутопистима није важно што ће Војводина остати без дотока гаса.

Ако власт у Србији стратешки размишља о државној енергетској стратегији, онда мора што пре да отвори и „западни пролаз” до источних поља нафте и гаса.