Да ли је само полицајац који је замахивао пендреком крив за смрт Панића? Пошто ни после годину дана не знамо кривца, очигледно је да он има неку врсту саучесника. Његови саучесници су сви одговорни из тужилаштва и полиције, који нису спровели поштену истрагу. 

Одбрана права на долазак Томпсона, преко мреже кабловских оператера, у српске домове, само је первертирани израз становишта које је одавно изгубило везу са стварношћу. Оно и нас хоће да увуче у свој надреални свет, у коме је нормално оно што није нормално, а ненормално оно што је нормално.

Присетите се безбројних позива декама, бакама мамама и татама да гласају како им деца кажу. Све за бољу будућност деце, јер деца боље разумеју и схватају време у коме живе и на који начин да достигну европски сан у сопственој земљи. И поче притисак старије и баш старе да слушају своју голобраду децу.

Када је, пре неколико година, почео рат Курира и неких других штампаних медија са министром Млађаном Динкићем, али и неким другим највишим функционерима у Србији, сасвим је било јасно да ће жртава бити на све стране. Тако смо дошли до данашњег Дана Д. Од исхода гласања страхују сви.

Када дође време да се обавесте гледаоци РТ Војводине о сутрашњем времену, на екрану се прикаже карта Војводине са називима већих градова и анимираном кишом или сунцем. Киша пада само до Саве и Дунава а сунце сија само изнад Фрушке горе.

Ствар је тако постављена да се Србија док „граби“ ка ЕУ, а пошто се зна да неће тек тако признати нову државу, константно суочава са наметнутом и „неизбежном стварношћу“. Сваки нови уговор који државу приближава Европи потписује се са Србијом без Косова и Метохије.

Добрица или Латинка - то није и не мора бити једини српски избор. Та дилема је лажна, као што је лажна и подела коју Друга Србија уноси у наше друштво. Не постоје две Србије. Постоји само Друга Србија, као иделошки бункер из кога се пуца на све што се напољу креће.

Учестале посете све јасније указују да ће Србија у овој геополитичкој стисци покушати да заигра на карту несврстаних. Усудио бих се рећи, за Србију данас готово да и нема другог пута – сем „трећег пута“. И то како на унутрашњем, тако и на спољнополитичком плану. Што пре то сви увиде, биће боље за све.

Питао бих господина премијера због чега су у његовом ценовнику новинарске грешке 50 милиона динара скупље од грешака полиције, здравства, судства, министарстава? Да ли су кобније? Трагичније? Односе више живота?

У Србији ће опстати тренутно најбројније и најбогатије странке, скупштинске странке. Биће удружене у картел, па ће у огромној мери избегавати политичку одговорност. Оснивање нове политичке странке ће постати готово немогуће.