Десила се и политичка и маркетиншка поларизација домаће политичке сцене, па је у неким моментима Коштуница, а нарочито Илић, звучао као већи радикал од радикала, а при крају кампање је и Тадић често био већи чедиста од Чеде.

Често цитирана, оспоравана и брањена, одредба члана 102 став 2 Устава од 2006. године гласи: "Народни посланик је слободан да, под условима одређеним законом, неопозиво стави свој мандат на располагање политичкој странци на чији предлог је изабран за народног посланика".

Морам да признам да ми је блиско и симпатично што Мићуна ни у позним годинама не напушта револуционарни жар - револуционари никад не остаре! - али брине ме што у том заносу нема ни трунке принципијелности, етике, ни морала.

Да не буде забуне: Дачић, Ружић, Мркоњић & co. били су Милошевићеви кербери, који, у међувремену, нису пружили уверљиве доказе да имају нешто против злочиначке политике своје странке, која је Србију увела у најсрамније године њене савремене историје.

Борис Тадић је дуго био играч солидног тима „прве лиге“. Међутим, био је далеко од звезде демократског тима. Напротив, био је „резервни играч“. Можда чак и то, на основу угледног порекла. Но, дочекао је својих „пет минута“.

Став многих светских правника је да Србија треба – и већ је требало – да тужи све земље које су признале Косово, што уопште није компликовано, како је недавно изјавио министар Јеремић. Пре свега, тужба би у сваком случају била истог садржаја.

Кад сам већ поменула гос'н Палму, онда морам приметити како тренутно једино он говори оно што мисли. То је заиста човек који иде путем којим се ређе иде. Он чак не говори само оно што он мисли. Он говори, испоставиће се, и оно сто Дачић мисли.

Зашто је прављена толика халабука око Споразума када данас нико озбиљно не тражи његово поништавање. Коалиција са радикалима подједнако је контроверзна као и она са социјалистима. Отуд, ваљда, толико искључивости? 

У Србији је последњих осам година вероватно најхваљенији, а потом и један од највише оспораваних и нападаних Војислав Коштуница. Наравно, то нам говори о његовом значају у политичком животу и о моћи и утицају његових противника.

Очигледан пример за то је недавна изјава председника Републике да се он “ и даље залаже за Косово у оквиру Србије“. То може да значи све и ништа. У ствари, та изјава је само израз личне политичке амбиције, која у тежњи да удовољи обема странама, и својим менторима и свом народу.