Осим изразито негативног става дела јавности према министру Динкићу, ретко се могла чути стручнија и аргументованија расправа о ефектима његове доминације у економско-финансијској сфери последњих осам година (са краћим прекидом). 

Дојучерашњи коалициони партнери су већ у првој недељи кампање порушили све мостове и готово је немогуће очекивати да би ДСС и ДС могли опет да формирају владу. То поглавље је за дуже време или вероватно дефинитивно затворено.

Зар је реално очекивати да ће упоран човек, као што је Динкић, после свега учињеног, одустати од саботирања споразума? Зар би он пред изборе „дизао прашину“, зар би месецима подривао владу - да би се после 11. маја помирио са судбином и пружио руку руским партнерима?

На плану идеологије, око ДСС се окупља дискурс који говори о одбрани аутентичности Србије у односу на ЕУ и глобализовани свет. Проблем са тим је што је сам појам аутентичности, како га схватају заступници ове политике, такође празан.

Згрозиће се овде српске либералне демократе и остали љубитељи мондијализма, али која то логика сада може да оправда даље мрцварење Војислава Шешеља, који већ пет година чека да хашко тужилаштво докаже недоказиво. 

Ако владу формира Тома Николић, каже мој пријатељ, неће се повући ниједан страни инвеститор, ниједна банка. Али, каже он, моћи ће Тома земљу да води као што би је водила Соња Бисерко, тек она ће са Запада бити кидана комад по комад.

Морам да при знам да сам коментар Растислава Динића схватио у неку руку као свој неуспех, а не само његов. Наиме, жалости ме чињеница да на прошлогодишњим Филозофским сусретима, на којима смо заједно дискутовали, колега Динић ништа није научио о либерализму.

У време у коме је међународно право релативизовано до вулгарности, у време када гола сила и насиље, (п)остају прва и последња реч међународне политике, место и улога МСП-а, у контексту независности Косова је вишеструко важна и потребна.

Чињеница јесте да је просечан српски гласач фрустриран „губитком Косова које још није изгубљено“, те да, незадовољан преспором и мрцварећом транзицијом, свој крајњи излаз види у европским интеграцијама.

Шта је погрешно у тексту Мариа Калика „Либерални фашизам и расизам у Србији“? Једном речју – све. Појмови су нејасни и непрецизни, закључивање је произвољно, генерализације олаке и неутемељене.