Podržavam osnivanje partije gospodina Jeremića. Poput Pokreta za spas Srbije čiji sam deo,politika Vuka Jeremića je nacionalno desno, socijalno levo, a ekonomski odlučno protiv liberalnog koncepta rasprodaje zemlje i svođenja Srbije na koloniju, što je, po meni jednako opasno kao i predaja KiM u ruke šovinista i uzurparora u Prištini.

  Među idejama plasiranim ovih dana u srpski javni prostor kao odgovor na inicijativu sa vrha države da se pokrene unutrašnji dijalog o načinima konačnog rešavanja kosmetskog pitanja, jedna je naišla na posebno zanimljiv odjek.

U situaciji kada se članstvo osipa, organizacija na terenu raspada, stranka prvi put u četvrtvekovnoj istoriji nema izabrane centralne organe, kada se rejting meri u promilima, a definiše sintagmom „statistička greška“, ovakav pristup i davanje legitimiteta Vučićevoj politici još su jedan autogol „novog DSS“

Ideja razgraničenja na ono što je srpsko i albansko, i normalizacija naših odnosa, obezbeđenje srpske pravoslavne baštine stvaranjem samostalnih manastirskih zajednica po atoskom modelu u Grčkoj, Zajednica srpskih opština za Srbe na jugu, finansijska nadoknada za uzurpiranu privatnu i državnu imovinu.

Nakon mog zadnjeg obraćanja auditoriumu preko NSPM-a gdje sam tvrdio da je od 'novo-vučićevih' vremena, ergo (dakle) od sada, u Srbiji sve zacrtano za slijedećih par decenija i da se, ipso facto (samim tim) nema više što, ni o čemu, pisati, stigle su mi brojne reakcije stotine čitalaca kako na spomenutom sajtu tako i na mom privatnom mejlu.

Vaša vlast ima kratak rok, koji je postavio Vašington. Ona vrlo brzo treba da reši to pitanje, da bi posle toga odmah prešla na pitanje približavanju Nato. Oni vas nikad neće primiti u sastav EU, ali u NATO ste potrebni. Zbog toga vlast ne zna šta da radi

Dakle, o čemu će se voditi „unutrašnji dijalog“? Nikako o državnoj politici prema Kosmetu! Naprotiv, taj dijalog treba da bude neka vrsta „kolektivne psihoterapije“, u kojoj se od Srba u Srbiji – kao onomad od Srba u Crnoj Gori – zahteva da „prelome mozak“ kako bi mogli da postanu „realni“, kako bismo (briselske) „dogovore počeli da gledamo kao pobede“, i kako bismo se, pre svega i nadasve – „odrekli mitova“

Daleko u pozadini medijskih i NVO promocija Srebrenice, porodice žrtava svih nacionalnosti traže mir, pravdu i spokoj za svoje voljene, za ubijene, silovane, mučene. A bilo ih je svuda na prostoru bivše Jugoslavije. 

Srpski narod u Hrvatskoj, do donošenja Ustava Republike Hrvatske, 22. decembra 1990. godine, bio je suveren i konstitutivan. Proglašenjem Srba za nacionalnu manjinu, uz ostalo, stvoren je i razlog za izbijanje građanskog rata u Hrvatskoj.

Da li zvuči smešno, demagoški ili istinito kada kažem da se privreda ne može pokrenuti bez investicija, a da stranih investicija nema dovoljno jer su još devedesetih godina otišle u Poljsku, Češku, Slovačku, Mađarsku i da kompanije koje su investirale i rade tamo već 20 godina neće svoje poslove prebaciti u Srbiju?