Професорка Смиља Аврамов је у једном кратком периоду деведесетих година на почетку југословенске кризе била правни саветник Слободана Милошевића,али сигурно није била креатор његове политике јер је врло брзо након првих преговора о судбини Југославије и Србије напустила ову позицију.

Наравно да нико то не би пожелео, и нико то не жели. Не само косовски Срби, које на њиховим огњиштима у покрајини сада држи само пркос и инат, већ ни косовски Албанци, које на њиховим огњиштима више не држи ништа. Масовни егзодус Албанаца са Косова представља непосредни и очигледни показатељ размера пропасти коју је западна империјална политика нанела Србији на Косову.

Овај текст нема за циљ да буде одбрана НСПМ-а, а ни његовог главног уредника, већ се ради о указивању на погубну праксу политичких дисквалификација која се сада може пласирати и под окриљем европске Конвенције о људским правима.

Просто је невероватно, да неко учествујући у законодавној па повремено и извршној власти земље, после неког поодмаклог врменског  периода каже да је правио страшне грешке, а да никога не занима да се позабави тим грешкама и установи колико су оне имале последице по државу и њене грађане!

Пре свега - да не буде никакве дилеме - опште је познат степен блискости председнице у суседству са САД и НАТО, а у најкраћем замисливом року постало је сасвим „бјелодано“ и колико је „пријатељски“ настројена према Србима.  И обе ове чињенице и те како заслужују политичку пажњу, и чине незаобилазне теме за дискусију.

Немамо илузија да ће промотери косовске независности уважити противљење Србије да Косово добије своју војску, нити да Србија има моћи да то физички спречи, али она мора својим противљењем нагласити да би то било још једно у низу насиља које се Србији сервирају дуже од две деценије.

Прошлогодишњи политичар године и „најмоћнији човек у Србији“ по избору НСПМ, Александар Вучић, ове године је досегао врхунац власти и утицаја, након чега линија рејтинга и моћи неминовно креће да се спушта, само је питање да ли ће тај спуст бити благ или стрмоглав.

Три стотине и педесет година, за колико је моравска Србија робовала под Турцима, чувар њене идеје о државности и онда када државе више није било – била је Српска православна црква. Њени патријарси, владике и калуђери увек су били на челу народне борбе за слободу, па су зато у много примера вешани и дављени, сабљом сечени и набијани на колац.

Ова расправа у Народној скупштини показала је поразно стање нашег крхког парламентаризма који је у Србији сведен на привид и самим тим испражњен од правог значаја и доведен у апсолутно подређен однос према извршној власти.

Војислав Шешељ се, исто тако добровољно пријавио у Хашки притвор, одакле су такође постојала редовна телевизијска укључења, али знатно ређа од оног у којима су гостовале Станија и Сораја! Такође, и Шешељ је повремено покушавао уз досетке да покаже јавности ко је главни у Хашком суду, и да га победи!