Грађански законик као кровни, обухвата својинско, облигационо, наследно, као и породично право чије су решења у најави, последњих месеци извор жестоког сукоба у јавности. Спорна је пре свега дефиниција брака, коју закон, уместо досадашње “заједнице мушкарца и жене”, сада формулише као “унију два бића”.

Проблем је у томе што, када се тиранин изједначи са државом, сваки удар на тиранина је удар на државу – док се политички систем у земљи не измени. Али у тој ситуацији, кривац за пропаст државе није огорчени народ, већ тиранин сам.

Он постаје занимљиво одредиште за младе који у све већем броју долазе у Београд, привучени ниским ценама и релативно великим могућности за развој послова и коришћење повољности интернета.

Данас Русија, баш као некада Србија, осећа на себи притисак санкција западних држава. Али Русија ће се борити за своју слободу, јер је код нас још увек много људи који ће радије умрети у борби, него живети на коленима.

Премијер је за Дан жалости позвао медије и јавност да „искажу поштовање према страдалима у тешкој несрећи“, а киван на гласове критике, тврди да „ми нисмо у стању да достојанствено тугујемо“. Све би ово било у реду да није реч о (лажном) моралисању. 

Погубили су током тог путовања времепловом све оне старе идеале, погубили су све оно што просечан човек, и то сваки на овом свету, а не само Србин, чува као оно највредније што га чини препознатљивим и другачијим, чува оно што му је корен.

Однос према Милошевићу готово да је остао исти -његова држава Србија, којој је одузето Косово, и даље се плаши да га спомене.

Због свега тога, Запад је прибегао истом решењу као и у Србији: тотално морално дискредитовати Путина! У Србији је такав покушај извршен убиством Ивана Стамболића 2000, на кога је Милошевић у политичком смислу потпуно заборавио, али су пропагандисти ради њиховог политичког сукоба на VIII седници 1987. одмах упрли прстом у њега.

Последњи тајанствени боравак Тонија Блера у Београду изазвао је чуђење и узнемиреност грађана, а затим и реаговања. Власт је у почетку оценила да је најбоље ако се на њих не осврће и чека да се ствари слегну, али је онда, ипак, почела да даје објашњења.

Као илустрација те политичке климе могу нам послужити две најновије резолуције ЕП – једна о Србији, а друга о Косову. Прва нам, у ствари, и није толико важна, иако она унеколико показује како европске бирократе виде Србију, или пре, какво виђење Србије пројектују у циљу вршења додатног притиска да се наша држава још више посвети свом „безалтернативном путу“.