Колико год се власти куну да неће признати Косово, они то делима чине, јер са документима на којима пише Република Косово Албанци слободно шетају Србијом, док Срби из Северне Митровице не могу да оду на литургију у Дечане са личном картом Србије.

Можда ће грађани Србије, обелодављивањем свих детаља плана, наћи за сходно да спонтаним огромним скупом у Београду подрже тај план, и затраже од читавог света, да баш наш премијер одлучно на себе преузме терет с Економског опоравка читавог света, ако тај исти свет, већ у старту хоће јединствено да подржи генијални српски план?!

И 28. септембра 2014 премијеров брат се нашао у средишту медијске пажње. Током београдске Параде поноса он је после неспоразума са полицијом која је чувала наше поносне грађане и њихове госте, премлаћен, док су и његова два службена пратиоца била изложена малтретирању.

О суверенитету наше државе више се и не може говорити али морамо сачувати национални интегритет и самопоштовање јер то је основна претпоставка да не пристанемо на овакав лицемеран и понижавајући однос међународне заједнице.

Њихов највећи страх је од критике Вучића „са десна“ односно са српског становишта. Притисцима и тоталном контролом медија Вучић се побринуо да једина критика која евентуално сме бити упућена њему буде од људи из евро-реформског табора, који су му у суштини истомишљеници.

Србија није никога напала, управо супротно, њу је напао НАТО. Ипак, Шешељу се судило скоро 12 година без првостепене пресуде и пуштен је на слободу јер су се судско веће уплашило да може доћи до Шешеље смрти у затвору ако се не буде адекватно лечио. Дакле, скандал незабележен у модерној правној историји.

Неко ко не зна ништа о односима ЕУ и наше земље у Милошевићевом периоду, логично би помислио на основу ове формулације, да је Милошевић оружано нападао земље ЕУ, укључујући  бомбардовање, уводио јој економске санкције због којих је ова потонула у беду, или политички изоловао од остатка међународне заједнице.

Ни ова власт није схватила основну лекцију демократије, да медији не могу бити продужена рука и политикантска батина једне странке и да ће се такав приступ медијима вратити као бумеранг управо онима који се руководе устаљеном праксом једноумља, гушења слободног и критичког мишљења и дијалога.

Њена победа је изненада ошинула многе, а неке и није, јер су се вођењем сопственим интересима већ раније дали у оснивање сопствених странака, које никада неће бити битнији фактори на политичкој сцени, али које би једнога дана могли да удају у некакву огромну коалицију,  и на тај начин чували сопствене интересе.

Ако желите да јавна предузећа, па и она државна, раде, потребно је само да их политичари забораве на неколико година и да пусте запослене да сами изаберу директора. Да видите како би сва та предузећа до једног побољшала свој рад и резултате.