И 28. септембра 2014 премијеров брат се нашао у средишту медијске пажње. Током београдске Параде поноса он је после неспоразума са полицијом која је чувала наше поносне грађане и њихове госте, премлаћен, док су и његова два службена пратиоца била изложена малтретирању.

О суверенитету наше државе више се и не може говорити али морамо сачувати национални интегритет и самопоштовање јер то је основна претпоставка да не пристанемо на овакав лицемеран и понижавајући однос међународне заједнице.

Њихов највећи страх је од критике Вучића „са десна“ односно са српског становишта. Притисцима и тоталном контролом медија Вучић се побринуо да једина критика која евентуално сме бити упућена њему буде од људи из евро-реформског табора, који су му у суштини истомишљеници.

Србија није никога напала, управо супротно, њу је напао НАТО. Ипак, Шешељу се судило скоро 12 година без првостепене пресуде и пуштен је на слободу јер су се судско веће уплашило да може доћи до Шешеље смрти у затвору ако се не буде адекватно лечио. Дакле, скандал незабележен у модерној правној историји.

Неко ко не зна ништа о односима ЕУ и наше земље у Милошевићевом периоду, логично би помислио на основу ове формулације, да је Милошевић оружано нападао земље ЕУ, укључујући  бомбардовање, уводио јој економске санкције због којих је ова потонула у беду, или политички изоловао од остатка међународне заједнице.

Ни ова власт није схватила основну лекцију демократије, да медији не могу бити продужена рука и политикантска батина једне странке и да ће се такав приступ медијима вратити као бумеранг управо онима који се руководе устаљеном праксом једноумља, гушења слободног и критичког мишљења и дијалога.

Њена победа је изненада ошинула многе, а неке и није, јер су се вођењем сопственим интересима већ раније дали у оснивање сопствених странака, које никада неће бити битнији фактори на политичкој сцени, али које би једнога дана могли да удају у некакву огромну коалицију,  и на тај начин чували сопствене интересе.

Ако желите да јавна предузећа, па и она државна, раде, потребно је само да их политичари забораве на неколико година и да пусте запослене да сами изаберу директора. Да видите како би сва та предузећа до једног побољшала свој рад и резултате.

Председник Томислав Николић обавио је свој посао солидно. Дочекао је уваженог госта, доделио му високо српско одликовање, одржао упечатљив – мада не и беспрекоран – говор о историјским везама Србије и Русије и заједничким војним подухватима. Интересантнији је ипак сусрет премијера Александра Вучића са руским председником.

У емисијама таквог популистичког и демагошког типа увек позвани функционер има посебан стаутус који се огледа у фингираном „дијалогу“ у коме је он поштеђен од непријатних и неселектованих питања,а ли је важно да се увек чује глас тзв. обичних гледалаца.