Санда и витезови ћошкастог стола

Људи моји, какав октобар! Колико историјских догађаја! Терористички напад на стадиону Партизана и то директно из Албаније; изливи нежности премијеру на истом месту; општи дипломатски галиматијас; те ко је ушао са којим пасошем (а без карте) и који амбасадор га је „уфурао“; те усред крешенда и дилеме „тетка Поло, хоће ли бити рата“,  долеће моћни В.В. Путин са гомилом кофера са дугмићима и парама; Тома га љуби десет пута по три пута; организује се парада (мислим, војна) после три деценије; влада покисла (али одистински), чуда се раде.... Како би све те догађаје засенио, београдски „Октоберфест“ се једино, и једино могао завршити слетањем Барака Обаме на Студентски трг „Цесном“ којом пилотира Ангела Меркел лично, држећи „ред бул“ у левој и слику Матијаса Руста у десној руци.

Али авај! Београд не би био Београд, ни Србија Србија, када све то не би била „млака вода“, с обзиром на то какве апсурде може да понуди. Ма какве нуклеарне бојеве главе, Велике Албаније, милијарде инвестиција! Ма јок, бре! Ништа то није. Читаву халабуку надзвучила је тишином само једна жена, једна дама, ничим изазвана (хоп, испаде и стих!).

Да ли да откријем тајну о коме се ради одмах или да вас зачикавам? Не стварно нећу, јер њено име можда и није најбитније за ову причу. Али хајде, нека буде; Она се сасвим случајно зове Санда Рашковић-Ивић, а могла би да се зове и другачије, и то не би променило ствари. Није њено име изазвало шок, који је у запећак бацило име једног В.В. Путина. Шок је изазвала дрскост једне жене, крхке грађе, урбаног сталоженог понашања, завидног образовања - личног и породичног, да покуша да се умеша у окорелу мачистичку хармонију политичке опције, макар она била и маргинална и све безначајнија.

У рад странака се не разумем уопште. У ствари по казивању мојих пријатеља из странака схватам да је рад у странци нешто као: наместиш шураковом првобратучеду „комбинацију“ за пашенога и постанеш неко кога вођа странке неизмерно уважава, и ти си аутоматски „фаца“, можеш истовремено да докторираш и гледаш „Фарму“ и то је у реду . Само, то је досадно. Али је врашки интересантно гледати како странке и читава страначка и међустраначка „космичка хармонија“ утичу на државна и друга важна питања, и како се та „хармонија“ не сме реметити упадом нити једног „метеорита“. А сва је прилика да се у овом случају о томе и ради.

ДСС је странка која је присутна на политичкој сцени од самих почетака вишестраначја у нас. Препозната је као странка умерене националне и демократске провенијенције, привржена Цркви, са врло мало осцилација у ставовима, и то нарочито 90-их година прошлога века, што јој је омогућавало да све време буде парламентарна странка, али без неких жешћих окршаја са тада неприкосновеном СПС, Слободана Милошевића. Могло би се рећи да је Милошевићу тада и пријала близина ДСС.

Фина, углађена дружина, без великих аспирација ка власти, а ипак довољна да „осветла образ“ српској демократији. Тим ставом (свакако мудрим) да избегава осцилације, ДСС и њен лидер Војислав Коштуница су успели да у једном тренутку, септембра 2000, покупе изузетно велики број гласова којима су свргли Милошевића, а кога су медији бацали у осцилације, па је час био „балкански касапин“, час „човека мира“ а час „човек Мира“, што се народу није допадало. Та тактика је упалила, 5. октобра 2000, додуше уз још понеке катализаторе о којима се касније сазнавало, и још се сазнаје.

Странка је снажна до 2008, а онда се суновраћује, да би на изборима 2014, по први пут остала ван парламента. Војислав Коштуница, као фини углађени господин, европљанин и интелектуалац, џентлменски се повлачи са чела странке, и странка се спрема за новог лидера. Он очински саветује своје колеге, да очувају странку па ма ко да добије изборе, што је био заиста драгоцен савет. Колико искрен, видеће се убрзо.

Да све неће ићи глатко у избору наговештавао је тврдокорни став косовско-метохијског ДСС, да ће читав одбор напустити странку уколико се поверење не укаже професору Самарџићу. Ипак на црту Милошу Алигрудићу изашла је Санда Рашковић-Ивић, и без неке кампање надмоћно победила. Ово може значити једино да је чланство било дубоко незадовољно, и да је на таласу тог незадовољства госпођа Рашковић-Ивић однела убедљиву победу.

Њена победа је изненада ошинула многе, а неке и није, јер су се вођењем сопственим интересима већ раније дали у оснивање сопствених странака, које никада неће бити битнији фактори на политичкој сцени, али које би једнога дана могли да удају у некакву огромну коалицију,  и на тај начин чували сопствене интересе, а тих интереса се сигурно за све ове деценије накупило.

Шок је заправо изазвао поступак управо онога који га није смео изазвати, који је позивао на сталоженост и толеранцију, а то је био Војислав Коштуница. За њим странку је напустио велики број досадашњих функционера и сивих еминенција странке. Зашто?

Разлог, који више личи на изговор (а гђа Рашковић као психијатар то сигурно може много добро да процени) јесте наводно напуштање изворне политике неутралности, и приклањање суверенизму. Глуп разлог за цепање странке, али добар изговор за окретање леђа.

Зашто глуп? Зато што неутралност не искључује суверенизам, ако истинска неутралност постоји. Ако није истинска, е ту настаје проблем. Шта је неутралност? Неутралност је у природи на пример непрестана реакција киселина и база, чиме се одржава живот. Зато имамо воду као извор живота, а не кока-колу или сирће на пример. Неутралност је непрестана реакција, а не статичко стање, које је уосталом у природи немогуће (panta rhei).

У политици, неутралност не може бити игнорисање реалности, нити било какав политички аутизам. Неутралност се такође постиже непрестаним позиционирањем према околним политичким догађањима. Личи ли ово што се данас са Србијом дешава Коштуници и одбеглим руководиоцима ДСС на неутралност? Срљање у НАТО и ЕУ? Предаја КиМ? Неискрен однос према Русији? Продаја државних и народних ресурса? Шта је ту неутрално? Уосталом, и Вук Бранковић је био неутралан.

Ово одступање од неутралности је гђа Рашковић уочила, што је разликује од «мушкића» у странци (сада већ већином бивших), и декларисала приближавање Москви, управо да би се тај тас на ваги вратио у неутралан положај, а што и јесте политичка неутралност. Е то је изазвало буру. Не одступање од неутралности, већ идеја да се другим тегом управо успостави неутралност и политичка равнотежа. То је изазвало буру, а из којих центара, е то за сада можемо само да нагађамо. Додуше, успешно.

Шта ће се даље дешавати са ДСС, и госпођом Рашковић? По већ широм отвореним медијима за дојучерашње њене саборце којима су исти били недоступни, евидентно је да ће се без одлагања кренути у њено рушење, односно гашење тог угарка који још увек дими, а који је она унела у политички живот. И то неће успети.

С обзиром на то да се (изгледа) ради о новој «понуди на политичком тржишту», врло је могуће да она изазове веће интересовање него што се у почетку мислило. По систему «кога нема без њега се може», ДСС ће се освежити новим кадровима, а председница има одрешене руке да бира. Није тајна, да су се ДСС годинама нудили изванредни кадрови, али су годинама чекали да их успавана и лења страначка бирократија, барем позове телефоном. То је прилика за њих. Странка има огроман маневарски простор у том погледу.

Госпођа Рашковић је најавила пружање руке многима, а нарочито актерима пролетошње пропале националне коалиције, јер јој изгледа није најбитније да ли ће се она звати србска, или српска, већ да «лови мишеве». 

Од дојучерашњих њених сабораца стижу и најтеже оптужбе, као што је она да је политика и труд ДСС и Војислава Коштунице резултирала Уставом, и да се напуштањем политике неутралности то девалвира. Да, али ти саборци не кажу да се «нови» Устав увелико кроји по аршину запада, и да ће се скројити по злу. А неко се томе мора супротставити, управо ради неутралности, па нека се зове и суверенизам. Уосталом ДСС, и то углавном кадрови који је сада напуштају, јесу седели у парламенту кад је потписиван Бриселски спорзум, и? Јалово су гласали против. Шта су тиме постигли? Ни на крај памети им није било да напусте парламент, и бране уставни поредак и КиМ, већ су им посланичке клупе ипак биле милије.

Госпођа Рашковић је знатно пре ових догађања око преузимања кормила странке потписала Апел од четири тачке[1], заједно са још 18 српских интелектуалаца (и мојом маленкошћу приде), који је јасно легитимише у разговорима са било којом опцијом са којом жели да сарађује. «Јеси ли ти брате сагласан са овим Апелом или ниси»? Саговорник ће унапред знати шта га очекује. Хоћеш-нећеш, нема љутиш!

Уосталом, јавност њеног рада, и њених иступа, рад на светлу је такође њен јак аргумент и инструмент. И ту може да поентира. Било какво пристајање на рад у опскурној атмосфери, ће је збрисати, јер у таквим  мрачним условима много су способнији играчи, тзв. «буба-швабе».

Све у свему, гђи Рашковић се указала шанса, или ју је она сама створила, додуше кад сте ванпарламентарна странка, ни та шанса није бог зна шта.

Али има ли опасности да не успе?

Свакако да има. Прво, по старом српском обичају, онај ко те напусти остави ти дугове. Колико да га се сећаш. А дуг је зао друг. 

Друго, центри моћи сигурно неће благонаклоно гледати да се нешто и неко, макар био мали, у проблему и ванпарламентаран, развија без контроле. Све ће се урадити да се и овај случај подведе контроли. Доводити евроатлатнске интеграције, барем имало у питање због једне ванпарламентарне странке, је исувише велики ризик за њихове промотере. Има ли «лејди Санда» «лавље срце» да те притиске издржи? Да ли уопште жели? То сада не можемо знати, али било би лепо. На крају добро и за демократију у Србији, која је у последње време поприлично пољуљана и суспендована.

Коначно, мислим да није претеривање ако се каже да је овај догађај избора Санде Рашковић-Ивић на чело ДСС, ма колико се радило о политичком догађају мањег значаја у односу на то шта се све око нас и са нама ради, раван бацању камена у устајалу језерску воду. Муљ се подигао, а шта ће остати кад се слегне видећемо. Вода или лужина?