Онда следи још мало кукања како је народ лењ, како иако има мало има и више него што је зарадио, и како је њему због тога тешко али да му буде лакше када се сети да је на изборима победио баш зато што је обећао реформе, акцију и промене и да је готово половина оних који су изашли на изборе рекла „да“ баш томе плану и том позиву!

Познајући овај основни Вучићев медијски и политички метод, нема никакве дилеме да антируска писања Курира и Информера представљају управо његов лични интерес и став. Прилично је индикативно што су ова „ексклузивна открића“ Курира заправо старе и отрцане другосрбијанске оптужбе, које од 2008. понављају Ненад Чанак, ЛДП и поједини плаћени западни лобисти.

Наравно да има земаља у којима је олакшано отпуштање, а постоје добре могућности за запошљавање и обезбеђена је социјална сигурност током незапослености. Али је Србија далеко од тих земаља и Србија не може својим незапосленима омогућити онај ниво социјалне и егзистенцијалне сигурности. 

И би тако. Љешеш је пуштен жив, а унапријед мртав и немоћан да ишта сувисло каже. Кад је дошао у свој град, његова се душа убрзо претворила у ноћног лептира настрадалог у контакту са ватром која у тој заједници неда ником да слободније дише.

Покрајински избори и даље остају опасност за немађарске аутономашке политичаре који себи нису испословали фотеље у републичкој власти. Ипак, политичка трговина аутономијом Војводине је етички политички проблем оних који још увек верују да један исти народ треба да се осамостали од сопствене државе.

Уместо да наши политичари, од власти до власти, показују све већу свест и „ширину“, присуствујемо, од власти до власти, све арогантнијем и дрскијем односу према легитимним питањима које муче грађане. И то је још невероватније, јер грађани све теже живе, а бахатост политичке елите је све већа, не страх од јавности.

Време је за Србију која ће да поштује себе. Време је за политички неутралну, што значи слободну Србију, која свој суверенитет неће преносити ником другом и која се неће цењкати вредностима које су наслеђене од предака.

Постојање синдрома мегатрендизације не само нашег образовања је само израз дубоког и разарајућег процеса моралног растакања нашег друштва и његове све погубније деинтелектуализације.

Чињеница је пак да је Србија на Западу одбачена као партнер још 19-ом веку и да су се стереотипи о српској држави и српском друштву на Западу одржали до данас и очигледно се неће мењати ни у овом веку.

Кратка хроника „директних преговора“ Београда и Приштине може се врло једноставно описати као „давање Албанцима свега што су тражили“, будући да се Бриселски споразум на крају свео на Ахтисаријев план (који су Албанци већ усвојили као конститутивни документ „Републике Косово“)