Неко може да каже да је Милошевићева политика ипак успела да се избори за Републику Српску кроз Дејтонски споразум, као и да постигне резолуцију 1244 УН, којом Космет правно остаје део Србије, као контратежу горенаведеним чињеницама.

Док не предамо Косово, не можемо мрднути с места. Косово нас спречава да поправимо зубе и почистимо двориште. А чим га предамо, престаће да прокишњавају операционе сале, а покрадени шахтови ће се сами вратити на своја места.

Не могах па и данас не могу чудом да се начудим како нову поделу – нову несрећу прихватише „Срби са севера Косова“, и како се „легитимни“ представници „Срба са севера Косова“ олако одрекоше своје браће Срба који живе јужно од Ибра.

Апатија и дефетизам грађана Србије толико су се раширили да је „гађење“ и бежање од проблема Косова постало својеврстан тренд, а изјаве типа „мука ми је више од Косова“, које би до 2008. изазвале згражавање и осуду већине људи, сада су постале сасвим легитимне и разумљиве.

Јасно је да Бојан Пајтић има већ уиграну поставу оваквих политичких аналитичара и теоретичара војвођанске аутономије који ће бранити његову борбу за поштовање уставне позиције Војводине, без обзира што се она сада ослања на одбрану природног и историјског права грађана Војводине на аутономију. 

Русија је држава која се у међународној политици води сопственим интересима, што се иначе и подразумева у међународним односима, иако би многи у Србији желели да није тако.

Неки западни аналитичари су то већ сажели у закључку да је споразумом из Брисела „извршена реинтеграција севера у уставни и правни поредак Републике Косово“. Текстом из Брисела припадници српског народа постају припадници „српске заједнице“, односно, српске националне мањине и држављани „Републике Косово“.

Свесно или не, Ви сте, господине Бакићу увредили хиљаде студената, наставника и сарадника Универзитета у Приштини, садашњинх и бивших. Када смо већ код бивших, можда Ви то не осећате и ми то разумемо, али Ви сте увредили и десетине наших студената и наставника који су животе дали за одбрану нашег универзитета.

Русија није толико била љута ради себе саме, али јесте ради  нас. Русија тада, пре три године није могла да утиче на Тадића и његове саветнике, који су се клели у политику “и Европа и Косово“, и то је разумљиво, јер нам је веровала, али је Дачић могао, морао и требао утицати.

Парадигма политичког деловања, и ове Владе као и претходних, је таква да је она готово и на нивоу теорије искључивала било какву другу могућност осим потписивања оваквог ''споразума''. Српска политичка елита у својој дубокој неспособности, везала је питање сопственог легитимитета за питање придруживања Европској унији.