У таквој атмосфери дошао је и 2. април када је за преговарачки сто засео и Александар Вучић, српска политичка звезда у успону. Резултат осме рунде преговора махом је била одређена албанском непопустљивошћу. Позиције делегације из Приштине нису се измениле у односу на претходну рунду.

Често се у јавности барата реализом и реалном ситуацијом. Не каже се изричито, али је контекст, да зато «што смо све изгубили», зато што смо се годинама самообмањивали, зато што имамо лош устав.

Потпредседник се прво као нешто нећка, да ли ће се одазвати позиву Ештонове или не, као што се ономад  нећкао да ли ће остати у радикалима или прећи у напредњаке, а онда је ни мање ни више позвао Енглеску и Немачку да се прикључе у Бриселу!? До сада смо играли са три играча мање, а од сада са пет!

Опозиција се данас суочава са најтежим изазовом, јер је изгубила способност да покрене грађане који су изгубили поверење у могућност функционисања и деловања демократских институција.

Ништа блажи у својим иступима нису били ни поједини опозициони прваци, који су нападали и јавно претили Милошевићу вешањем на Теразијама, као у доба најжешћих нацистичких погрома против Јевреја.

Први значајнији облици политичке дезоријентисаности у ЈНА почели су да се испољавају након смрти Јосипа Броза Тита. ТВ репортажа о посети генерала Николе Љубичића председнику Титу у љубљанском медицинском центру, након погоршања његовог здравственог стања обишла је свет.

Његови фанатични обожаваоци и следбеници мрзе „митове“, али волшебно воле мит о Ђинђићу. Кад о њему говоре, као да га је само Небо и његово Провиђење међ' нас послало, и као да је страдао као Исус Христос.

На време сам схватио да нам међу њима нема Прометеја, нема Лазара и да су у заблуди сви они који данас мисле да следе визију Зорана Ђинђића јер су стали уз оне који су га лично познавали и тврде да „правоверно“ тумаче његову заоставштину.

Недоследност се наставља и у примени Дејтонског споразума, барем када је однос према Међународном суду у Хагу у питању, што ће се на бизаран начин на крају Слободану Милошевићу вратити као бумеранг.

На основу свега, мишљења сам да је агресија НАТО против Срвбије и Црне Горе (СРЈ) 1999. означила почетак „контролисаног“ трећег светског рата „ниског интензитета“ чији је стратешки циљ прерасподела природних богатстава на планети, пре свега, нафте и гаса, али и стратешких минерала.