недеља, 22. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Косово и фудбал - више од игре
Политички живот

Косово и фудбал - више од игре

PDF Штампа Ел. пошта
Златко Богатиновски   
уторак, 09. јул 2013.

Спорт и политика су, откад знају једно за друго, увек ишли руку под руку. Препознајући се као прагматичан облик људског делања, надопуњавали су се, али увек у једном те истом смеру. Спорт је употребљавао политику, политика употребљавала, али и злоупотребљавала спорт, у последњих стотинак година, а поготово од Олимпијаде у Берлину 1936. која је Адолфу Хитлеру послужила као фантастична пропаганда идеологије нацизма и национал – социјалистичке странке, као симбола Трећег Рајха.

После Другог светског рата, због постојања два супротстављена идеолошко-политичка, али и војна блока, Варшавског (бившег) и Нато (још увек бивствујућег), сва међународна спортска такмичења су била у сенци хладноратовске политике.

Спорт као промоција државе, друштвеног уређења, па и нација, је прерастао у планетарни феномен. Од почетне идеје да је спорт организовано телесно вежбање врло битно за човеково физичко и ментално здравље, стигло се до тога да је данас спорт постао врло моћан политички инструмент. Финансијска страна и криминал у спорту, и то светских размера су друге теме.

Сетимо се бојкота Олимпијских игара у Москви 1980. године (65 држава) и Лос Анђелесу 1984. године (14 држава) и неучествовања хиљаде спортиста на највећем планетарном спортском догађају – због политике. Још  радикалнија злоупотреба спорта се десила 1972. на Олимпијади у Немачкој, где су убијени израелски спортисти. Од античке визије Олимпијских игара да, бар док трају – буде безусловни мир, да нема ратовања, стигло се до минхенског бесмисла.

Због санкција које су УН увеле Југославији због рата у бившој СФРЈ, на Олимпијади 1992. у Барселони, репрезентативцима Савезне Републике Југославије у тимским спортовима је био забрањен наступ. Југословенски спортисти су могли да се такмиче само у појединачним спортовима, какве ли ироније, под заставом Олимпијских игара.

Југословенски, а тиме и српски, спорт је пре Другог светског рата био, између осталог, и промоција нове, младе Краљевине, а после 1945. осебујне социјалистичке државе, у којој је имао чак и своје аутохтоно место и улогу. Такав југословенски спорт није био само амбасадор јединственог социјалистичког уређења, већ и планетарног покрета оличеног у несврстаним земљама. Тај и такав, врло успешан и у светским оквирима препознатљив југословенски спорт је 1990. злоупотребљен на најружнији начин у Загребу. Општа туча навијача, спортиста и полиције на Максимирском стадиону којом је прекинута фудбалска утакмица између Динама и Црвене Звезде је отшкринула врата крвавом растурању Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

За Србију и Србе та злоупотреба фудбала у националистичке сврхе је означила и почетак деценијског страдања, а нова злоупотреба, тог истог фудбала само појачала српско доживљавање метафоре силништва и циничне недоследности. Реч је о тзв. Фудбалском савезу тзв. Републике Косово.

После проглашења тзв. независне државе Косово 2008. и организовања разних „државних“ институција (владе, судства, полиције, оружаних снага, итд.) врло брзо је на ред  дошао и – спорт. Тачније – фудбал, а и шта би друго. На захтев тзв. Фудбалског савеза Косова, маја 2012. ФИФА доноси противправну одлуку да национални тимови земаља чланица ФИФЕ, њих 209,  могу да играју пријатељске утакмице против екипе, тј. репрезентације Косова, која није члан ФИФЕ. А није члан ФИФЕ, ни УЕФЕ, јер само државе чланице УН (што Косово није) то могу да буду. Апсурд типичан за организацију каква је ФИФА, са свим нелогичностима и недоследностима које је прате. О малверзацијама разних врста да не говоримо, али ћемо рећи да је ова одлука донета иза затворених врата и без присуства представника ФСС. Фудбалски савез Србије је уложио жалбу на ту одлуку, као и председник УЕФА Мишел Платини који је изјавио да се „овде ради искључиво о политичком питању и да је та одлука у супротности са статутом УЕФА.“ Платини је ову самовољну Блатерову одлуку окарактерисао као „политичку  одлуку донесену без консултација са УЕФА или Србијом.“ ФИФА  је суспендовала одлуку док се не изјасни њен Извршни одбор.

Јула прошле године је требало да се одржи састанак Извршног одбора ФИФА на којем је поново требало да се дозволи репрезентацији Косова да игра пријатељске утакмице, али је одложен за 27. и 28. септембар. Нова-стара одлука није донета ни у септембру, већ 14. децембра у Токију. Тада је Извршни комитет ФИФА одобрио косовском савезу да игра пријатељске утакмице, али „само“ за клубове, аматерске и женске екипе и младе селекције, тј. репрезентације. Фудбалски савез Србије тада није уложио протест, чак је био, на молбу самог Сепа Блатера, контроверзног председника ФИФА, и коперативан да се нађе решење за „косовски проблем“. Шта се десило од маја до децембра, па ФСС, а тиме ни држава Србија, нису реаговали на овакву срамотну одлуку, нико не зна. Сем свемоћног председника ФСС Толета Караџића, и очигледно некога из политичког врха земље. Или је ФСС био немаран за врло важно (не)реаговање, или није смео да реагује поново онако како треба. Отишло се корак даље ка верификацији једног интерног спортског савеза на Косову као државног савеза, а Извршни одбор ФСС је објавио да ће Косово моћи да игра пријатељске утакмице на територији Косова и Метохије само уз сагласност тог тела, а у иностранству без истицања било каквих националних обележја. Изнуђено соломонско, привремено решење са тенденцијом ка трајном, јесте у ствари ставило ад акта највиши правни акт ФСС, статут (а тиме и правни поредак Републике Србије). Ако је по закону, овако би требало да буде: сви спортски клубови на Космету могу једноставно и брзо да се региструју у АПР-у и у Министарству омладине и спорта Републике Србије, и могу да играју све врсте утакмица свугде. Што се тиче репрезентације, па сви спортисти са Космета имају већ своју репрезентацију – репрезентацију Србије, којој свој допринос могу да дају сви спортисти албанске националности, као што то чине спортисти Бошњаци, Мађари, Македонци, Хрвати, Роми... Ако је по закону – али није.

Међутим, председник тзв. Фудбалског савеза Косова, Фадиљ Вокри, некадашњи играч Партизана и репрезентативац Југославије (ако то памти) је, поводом ове одлуке, за Ројтерс изјавио да је: „одлука Извршног комитета ФИФА важна, јер препознаје улогу Косова у међународном фудбалу.“ Која је то тако значајна улога Косова, ваљда само Вокри зна (да Влазними игра у Лиги шампиона?), али је додао да је: „одлука са друге стране разочаравајућа, јер је искључен сениорски тим из необјашњивих разлога. Предаћемо захтев за чланство и то је логичан потез с обзиром да је већина земаља Уједињених нација, њих 97, признала Косово.“  Ако УН чине 194 држава чланица, онда је 97 половина, а не већина. Ваљда је зато што му је математика слабо ишла Вокри и постао фудбалер. Даље, необјашњиви разлози јесу, али не за искључење сениорског тима из овог „одобрења“, већ давање дозволе свим осталима (клубови, аматерске и женске екипе и млада репрезентација) да играју међународне, па макар и пријатељске, утакмице самопрокламоване државе Косово. Захтев за чланство тзв. Фудбалског савеза Косова у ФИФА је „логичан“ опет само Вокрију, иако и он зна да се оно остварује једино преко столице у УН. Или није тако, а Фадиљ Вокри зна оно што ми не знамо?

 То што ми вероватно не знамо је, културно речено „лобирање“, а некултурно „потплаћивање“. Београдски дневни лист „Сан“ је после ове одлуке ФИФА, крајем прошле године открио и објавио да је неколико шиптарских тајкуна од 2010. до данас уплатило 17 милиона евра на рачун Сепа Блатера ( дугогодишњег председника ФИФА иначе годинама прате разне корупционашке афере), да им помогне да „угурају“ на неки начин Косово у ФИФА. Наводно је и целокупну организацију гала свечаности за избор најбољих фудбалера у Цириху 2011. платио неки шиптарски моћник, који се одазвао позиву Хашима Тачија да тако, на посредан начин (како то шиптари најбоље и умеју), тзв. Фудбалски савез Косова спонзорише ФИФА. Крајњи циљ и није тако далек – учешће репрезентације Косова у квалификацијама за Светско првенство у Русији 2018.

Што се тиче Европе, иако Косово признаје 37 од 53 чланица УЕФА, због исте оне столице у УН Косово неће моћи да игра квалификације за Европско првенство. Љутио се прошле године тзв. председник тзв. Фудбалског савеза Косова како УЕФА има двојне стандарде па дозвољава Гибралтару да игра међународне утакмице. Та је одлука била баш кратког века јер се побунио Фудбалски савез Шпаније, један од најмоћнијих и најбоље организованих у Европи, и запретио да ће повући највеће клубове, светске спортске институције, Реал и Барселону из европских такмичења. Озбиљна претња, озбиљног савеза иза кога стоји озбиљна држава ( Шпанија, да подсетимо, није признала Косово) је могла УЕФА (и ФИФА) да кошта превише пара, и спортско-политичког угледа, па је одлука повучена. Остао је двојни стандард, али не за Косово, већ за Србију. Без озбиљне претње неиграњем клубова, јер „српски Реал и Барселона“ Партизан и Црвена Звезда нису ни сенке оних великих европских клубова из времена Југославије, и поготово без озбиљног фудбалског савеза и државе, било је само питање када ће се десити нови помак у афирмацији косовске фудбалске репрезентације, а тиме и државности Косова.

И десио се 12. јуна ове године, у јеку грчевите борбе српског политичког врха за добијање датума за почетак преговора о уласку Србије у ЕУ. На петнаестак дана пред фамозни „еуропски“ Видовдан, на дан посете председника ФИФА Сепа Блатера Србији, млада репрезентација јужне српске покрајине је почела учешће на турниру „Вале куп“, а где другде него у Блатеровој родној Швајцарској. И не само Блатеровој већ и Беџета Пецолија, главног финансијера независности Косова, и десетине хиљада поштених и непоштених Шиптара који су преплавили државу подно Анда. Уосталом чак три играча родом са Космета играју за репрезентацију Швајцарске: Ђердан Шаћири, Валон Бехрани и Гранит Џака. Колико је швајцарска репрезентација стварно „њихова“, најбоље је посведочио Џака који је после утакмице Швајцарска – Албанија признао како је намерно промашио гол да не би био стрелац против „својих“.

Посебна прича је Шаћири. Играч минхенског Бајерна, родом из Гњилана, јесте на Вемблију, пред милионским аудиторијумом освајање Лиге шампиона свог клуба,у чему је он учествовао седећи на клупи, доделу медаља и примопредају пехара славио носећи на леђима спојене заставе Косова и Швајцарске, претварајући тиме најзначајнији и најгледанији фудбалски догађај у Европи ове године у политичку промоцију такозване државе Косово. И ником ништа. Поред жалбе ФСС на адресу УЕФА, ФИФА и Бајерна, где не чусмо да је „веселника“ Шаћирија ико казнио,  вечити Толе је успео да опали и овакву реченицу: „ Убеђен сам да је у питању лични чин који чак нема везе ни са привременим фудбалским органима на Косову.“ Ако је и од Томислава – много је. Иначе, питам се шта би се десило Банету Ивановићу да је после неког меча показао мајцу са натписом „Косово је Србија“. Знамо сви како је таквим поводом прошао наш најбољи пливач свих времена и један од најбољих пливача на свету Милорад Чавић.

Да ништа није лично, а ни случајно у овој фудбалској рашомонијади, показао је и турнир у Швајцарској, где су наводно због необавештености домаћини дозволили истицање државних обележја (заставе и грба) и интонирање химне Косова. Швајцарци су се, пре него што се ФСС жалио ФИФА због овог испада, извинили за пропусте, и – опет ником ништа. Нема жалбе, нема казни, али ето нове промоције квази државе Косово, пред успаваним Фудбалским савезом Србије али и пред државом Србијом. Да ли је баш тако?

Сеп Блатер је дошао у Србију, како сам рече, на позив премијера Ивице Дачића: „...у вези са спортско – политичким проблемима који постоје у региону...“, да нам усред Београда каже „...да Косово мора да игра фудбал...“. Рекао је још и да је „замолио Дачића да помогне у проналажењу једног солидарног решења са вашим суседима са Косова, како бисмо омогућили тамошњим младим људима да играју фудбал.“ Замолио премијера Србије да помогне „нашим суседима“ на нашем Косову, на територији Србије да играју фудбал не под српским већ косоварским знамењима? Овај ванредни аутодеструктивни политички чин српског премијера је следио одмах и председник ФСС изјавом да „ сва деца треба да играју фудбал, па и деца на Косову.“ Тако испадне да је Србија злочеста држава која брани сиротој косоварској дечици да се играју.

Да би то исправила, у знак извињења, јер је то у Срба последњих година у моди, Србија, тј. ФСС је решио да се не бори против одлуке ФИФА, већ да има „позитиван став“ да се дозволи млађим селекцијама да играју пријатељске мечеве. Успут се Караџић захвалио руководству ФИФА и УЕФА што је чак три године имало „пуно стрпљења и издржало све притиске за играње фудбала на неким деловима наше територије.“ Више не морају да трпе због нас, јер је Србија решила да попусти. Кад, не знамо.  А биће да је Толе знао, јер рече још и ово . „Из практичних разлога нисмо обавештавали јавност, али питање спорта иде паралелно са политичким решавањем проблема између Београда и Приштине.“ Па и Блатер рече да „спорт има своју политичку димнензију.“ У складу са овом Блатеровом мудрошћу, Председник ФСС-а нас је ипак обавестио да је „ Премијер рекао да ФСС не треба сам да решава ово питање, него уз сагласност и подршку Владе.“

Чисто да се зна ко је главни. Србија је у сваком случају – споредна.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер