Pobuna je počela u nedelju jutro, vikendom, kao što se u poslednjoj deceniji i dešavaju svi medijski atraktivni događaji. Ljudi su pošli iz srca, u dobroj nameri, a neko je tu iskrenost zloupotrebio. Od nečije dece, braće i očeva zlotvor je promišljeno napravio glinene golubove, jeftino topovsko meso

Parizer je mera naše udaljenosti od realnosti. Pitanje koje stoji u vazduhu je: „Zašto se ne rešavaju suštinski problemi građana i društva nego se milioni radnih sati troše na prežvakavanje gluposti koje režim namerno servira?“ 

Hoćemo, dakle, bolje materijalne i medicinske uslove u svim porodilištima, besplatne udžbenike, prevoz i užinu za sve đake, kao i besplatan vrtić, ali opet – ne samo u Beogradu, već u čitavoj Srbiji, hoćemo bolji materijalni status prosvetnih i zdravstvenih radnika

Objašnjenje ovog fenomena, bar kada su u pitanju Srbi, Rusi i druga društva kapitalističke (polu)periferije, slično je – transfer ozlojeđenosti (resantimana) prema dole… To je vrsta malog pakla, na koji su, zapravo, sami sebe osudili. I druga kazna i nije potrebna.

Slovene teško možeš da pobediš u ratu, ali zato u miru izgleda da možeš da im radiš šta hoćeš

Nedostatak odgovornosti je doveo do toga da u našoj politici više ne postoje elementarni demokratski i moralni principi, ona je postala kaljuga u kojoj preovlađuju primitivizam i osionost predstavnika naprednjačke vladajuće oligarhije i njihove klijentele

Ovaj otvoreni dokument nove spoljne politike pokušaj je Srpskog pokreta Dveri da se otvori debata na ovu temu, kako bi se postigao bazični nacionalni konsenzus i donela nova državna i nacionalna strategija koja odgovara vrednostima i interesima srpskog naroda

Ne birajući reči, ne ograničavajući se ni, što bi se od čoveka njegovog zvanja očekivalo, uz izbegavanje jezika mržnje, on, Radoš Ljušić obrušio se na akademika Miru Radojević, prizemnim, uličarskim i bestijalnim rečnikom

Deklaracija je doneta na skupu u Kosovskoj Mitrovici iz, kako se navodi, obaveze prema slavnim precima i odgovornosti prema našoj deci

Destine hiljada ljudi maršira već nedeljama beogradskim ulicama, ali to još uvek ne znači da je počeo Vučićev kraj. Posle izborne krađe 1996. demonstracije protiv Miloševića trajale su mesecima, ali režim nije pao