Bolje je da družina bude mala, ali odabrana. Bitno je da se delegirana društvena moć bude ojačana monopolom i atmosferom nekažnjivosti. Nekažnjivost se obezbeđuje formiranjem sprege unutar koruptivne piramide u kojoj oni gore neće sankcionisati one dole.

„Prinudna uprava“ nad Bunjevcima nastupila je u jeku verbalnih napada hrvatskih nacionalista u Vojvodini na one koji ne dele osećaj pripadnosti hrvatskom narodu. U najosetljivije vreme bunjevačkim nacionalnim ustanovama oduzeta je samostalnost.

Goran Miletić zanimljiv je prvenstveno po tome koliko mu je stalo da služi državi o kojoj,nikada nije rekao/napisao nijednu lepu reč. Smetala su mu i vekovna obeležja Srba, pa i ona koja naša nacija deli sa stotinama drugih naroda, kao što je hrišćanstvo.

Vrhunac licemerstva je ipak u izjavama pojedinih ministara da su oni izuzetno srećni i zadovoljni što je izveštaj Državne revizorske institucije ugledao svetlost dana i da je to snažna garancija dalje demokratizacije našeg političkog sistema.

Političko rukovodstvo insistira na ukidanju obaveznog služenja vojnog roka pozivajući se na primere armija iz okruženja. Da bi država mogla da računa na kakvo-takvo očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta, potrebna joj je snažna i moderna armija.

Koštunica je tek 2008. mogao u punom smislu da razume Miloševićeve probleme, a Tadić je tek sad izgleda počeo da shvata Koštunicu. Problem je u tome što je svako od njih mislio da njegov prethodnik pogrešno igra sa strancima i da će on umeti bolje. Na istom putu nalazi se danas i Tomislav Nikolić.

Najneposredniji izazov DS-a u narednom periodu biće odnos između "centra" i periferije, odnosno stranačke centrale i predsedničkog okruženja, na jednoj, i snažnih lokalnih i regionalnih stranačkih filijala – na drugoj strani.

Danas se u Demokratskoj stranci gotovo i ne čuje, a i ne ceni previše glas kritičkih intelektualaca, oni se tretiraju kao nužno zlo. Sada su neka druga vremena u kojima nema mesta za ljude koji postavljaju „nezgodna“ pitanja.

Nije logično da se stubovi spoljne politike traže izvan Srbije, pogotovo ne na način koji sugeriše isti i značaj i doprinos tih tzv. stubova vitalnim interesima. Stubovi svake strategije, pa i strategije spoljne politike, nalaze se unutar Srbije.

Možda i u strahu da ih evroreformski mediji ne optuže kao „mračnjake“,  lideri opozicije se ne usuđuju da formulišu alternativu pogubnoj sprezi briselske birokratije, transnacionalnih kapitalista i domaće kompradorske elite.