Можда више него икада раније, Емир Кустурица нашао се у том интервјуу у истој оној ситуацији у којој се налази Србија, земља коју је одабрао за своју домовину. И Србија, попут Кустурице, свако мало мора да појашњава због чега је пила виски са Милошевићем и зашто је певала Радовану Караџићу.

Тога дана, међу 120 закона које је усвојила српска скупштина, наћи ће се и Закон о потврђивању споразума о приступању Србије у НАТО. Опозиција ће да изрази негодовање што је једна таква одлука донесена супротно вољи народа. Али, о томе, наравно, нећемо имати прилике да ишта чујемо у ТВ Дневнику РТС.

Када председник Републике у исто време наступа као министар спољних и унутрашњих послова, председник владе и на крају као председник владајуће странке, онда долази до губљења демократске супстанце.

Спаљивати америчку амбасаду је мање-више оправдано, а бацати пивске флаше на Грчку је већ дело које се карактерише као међународни тероризам. Грчка амбасада је очито "страдала" у мало погрешном тренутку за осумњичене. 

Како то да се одређени ставови сматрају с једне стране толико опасним и утицајним да их треба потиснути и забранити, а са друге недовољно озбиљним да би се са њима полемисало? Парадигматичан је пример организација попут Националног строја или Образа. 

Нема коначне листе достижних и испуњивих услова које нека земља треба да оствари да би бриселска бирократија била задовољна. Све је препуштено њеној самовољи и њеном дискреционом праву да убацује нове критеријуме на које се не можете жалити.

Jасно је да су од лажних русофила ипак гори, злокобнији и штетнији – искрени русофоби. Ови који нас убеђују да су Руси криви због тога што: 1) не уклањају неексплодиране НАТО бомбе; 2) сматрају Србију млађим братом, и 3) имају ниског председника.

Истинска иновација јесте потписивање споразума о отварању заједничког руско-српског „хуманитарног центра“ у Нишу. Aмеричка база „Бондстил“ удаљена je свега педесетак километара од ове локације на којој ће се градити руско, па макар и хуманитарно присуство у региону.

Хвала "Младима" на публицитету (иако непотребном), али више бих волео да сам остао само оптуженик Хелсиншког одбора. Они су барем одрасли. Имао сам ја и пуно бољих текстова, па на њих "млади'' и њихови идеолошки вршњаци нису реаговали.

Aко се замене речи „Београд“, „Србија“ и „НАТО“ за речи „Западни Берлин“, „Немачка“ и „комунизам“, ово је чувени "Ich bin ein Berliner" говор који је амерички председник Џон Фицџералд Кенеди одржао у Западном Берлину 26. јуна 1963, пред одушевљеном, милионском масом.