Да је моћ једне ријечи толико јака иако се она сама извитоперила до непрепознатљивости. И против тога се треба борити, критиковати и наступати што јаче. Зато је потребно стално водити дијалог, а не постављати априорне системе вриједности. Једна ријеч не смије да има такву и толику моћ. 

Шта се заправо забрањује? Вредности једне или више организација, сама организација или поједини чланови организација? Ради се о томе да су предмет захтева за забрану организације које афирмишу националне, а не грађанско-егоистичке вредности. 

Евроатлантске снаге, а под њима подразумевам заговорнике пуног укључивања Србије у амерички систем клијентских држава, контролишу све значајне електронске и већину штампаних медија, у обиму о коме је Милошевићев режим само могао да сања.

Постоји консензус Друге Србије и многих политичких странака, које су сада окупљене у једноумној и свемоћној власти, најмање осам година, да су њихови највећи непријатељи Војислав Коштуница и ДСС. И када су на власти и када нису. И да су ДСС и Коштуница дежурни кривци за све.

„Држава“ која је изневерила њих, није иста „држава“ која је изневерила нас. Њихов проблем са „државом“ лежи у физичкој немогућности владајуће елите да заштити њихове политичке и социјалне каприце. Проблем који њихова „држава“ не може да реши смо ми, сви ми који мислимо другачије од њих.

Зашто нисмо кренули у протестну шетњу против насиља за неку жртву међу нама? Зашто нам је било потребно страдање страног држављанина као иницијална каписла за покретање масовних протеста? Дубоко саосећам бол породице, али ме још више боли неосетљивост Срба за страдање својих суграђана.

Код нас се не говори само о обрачуну против хулигана, криминалаца и насилника, већ се анатемишу националистички покрети из суштински политичких разлога. У случају Татонове смрти не сме бити политизације јер је реч о злочину који се мора третирати тако и никако другачије.

Амбасадори из САД, Велике Британије, Француске и Немачке се већ годинамa директно мешају у политику Србије. Живот свих нас је зависио и зависи од њихових активности и изјава. Србија последњих година крши Бечке конвенције, дипломатске и конзуларне, јер толерише непримерено понашање страних дипломата.

Да бисмо били сигурни да ли се неки странац меша, или се не меша у наша унутрашња питања требало бисмо да видимо јасну границу сопственог суверенитета. Где је та граница и шта је наш суверенитет, битнија су питања од промене назива улица, па чак и стања шокираности дипломата.