Сасвим је логично да САД желе да изазову и подрже сецесију Војводине. У овом тренутку стекло се неколико околности које им иду на руку. Прво, у Србији је на свим нивоима једнообразна власт, власт ДС-а и њених сателита, власт председника Србије и председника те странке.

Очајнички, војвођански аутономаши су предузели "велики транспорт" ка централној Србији. Данас је тај подухват реално мотивисан политиком ометања Јужног тока, али ова мотивација може нестати ако дође до нагодбе руског и средњoевропског нафтно-гасног картела. 

Најгоре је да Косово буде фактички независно, а да га онда, као млински камен, прикаче на ногу и кажу „ви сте одговорни за њега, и док не хармонизујете односе, не можете да идете даље“.

Ако дозволимо да млади Срби запамте оно што желе Медлин Олбрајт, Хилари Клинотн, Ђерђ Сорош, онда ћемо убрзо имати много више сународника равнодушних према нашим националних интересима, па чак и убеђених да су они у постмодерно доба ирелевантни.

Да би се после садашње драмске паузе избегла истинска драма, расправа око Статута једноставно не може да се сели директно у скупштину. Она мора да се врати у ширу јавност и тражи шири консензус. И да буде предмет референдумске или изборне кампање. Све остало је гажење демократије и, као такво, неприхватљиво. 

Ударима на Бориса Тадића, и посредно на њега преко харанге на Вука Јеремића, уз хушкање на национално-мазохистички начин проевропски настројеног дела јавности, евроатлантски екстремисти настоје да охрабре сабраћу унутар редова ДС-а.

Проблем настаје онда када бекство у патриотизам постане неки нови патриотизам или супротност патриотизма. Тада ни само бекство више није привремено уточиште, већ исходиште политичких одлука као што су Еулекс, једнострана примена ССП-а, Статут Војводине по мери Јелка Кацина.