Чињеница да у години јубилеја - 20 година од пада комунизма у источној Европи - ми и даље рушимо комунизам, показује да нешто ипак дубоко антрополошки није у реду. И тај (нео)комунизам не осећамо тамо где би он био логичан и социјално прихватљив - у сфери „удруженог рада“.

Само 24 часа пре Тадићевог успеха, Душан Бајатовић, директор „Србијагаса”, вратио се из Мађарске празних руку. Испада да је Тадић узео у руку чаробни штапић и спасао нас. Председник Србије се иначе креће по минском пољу уставних овлашћења и свако мало излази из тих оквира.

Пред нашим очима се троше последњи остаци ауторитета политичара, медија, али што је вероватно важније, потрошиле су се готово све идеолошке приче. Потрошена је прича о демократији, о реформама, па и она о евроинтеграцијама.

Опасна се игра завртела око Војводине. Немојмо се градити невешти, немојмо да се правимо да не разумемо шта се дешава. Динко Грухоњић, ХОС, НДИ, "Трећа војвођанска конвенција" и остали само раде свој посао.

Актуелна владајућа неприродна коалиција је протерана у сам угао ринга са све слабијим гардом да се одбрани од удараца. Последњи трзаји власти се препознају у својим куповинама опозиционих функционера и лидера.

Доследан српски националиста свакако не може бити привезак непријатељских сила нити бити вичан убризгавању штетних туђинских уплива у сопствени народни организам.

Мађарској мањини је одавно требало политичко јединство, али јој сада треба лидер који ће умети оперативно да оствари њене интересе легитимном политичком трговином, независан, поуздани сарадник, који не „хвата на буку“, а развија добре односе са партнерима.

Могло би се закључити и да је одзвонило Драгану Шутановцу и Млађану Динкићу, што, наравно, не мора бити тачно, као ни у случају генералног директора РТС-а. Ова врста „кремљологије” ће се умножавати са политичком конфузијом у односима између коалиционих странака.