Akademizam bez aktivizma ili ni po Miši ni po Jovanu

Proteklih se dana na stranicama „Politike“ desilo „prijateljsko“ ćaskanje njenih redovnih kolumnista, diplomaca beogradskog Filozofskog fakulteta, filozofa i doktora nauka Miše Đurkovića i sociologa, takođe doktora nauka i docenta na tom istom Filozofskom fakultetu Jovana Bakića.

Pomislih, šta bi „kružok“ sa Filozofskog fakulteta bio, kad pored filozofa i sociologa tu ne bi bio i psiholog, pa pošto je i moja malenkost završila isti fakultet eto početnog razloga za ovo pisanije. Dakle, od Filozofskog fakulteta do „Politike“ i natrag.

Pročitah pažljivo, ne samo poslednje tekstove cenjenih autora, i na moje razočarenje, sem u informativnom smislu, ne spoznah ništa posebno. Mislim, na intelektualnom i saznajnom nivou. To ništa posebno, je bilo toliko duboko da mogu slobodno da kažem da nisam ama baš ništa oduševljen Bakićem, ali sam još manje oduševljen Đurkovićem. Od njihovih pisanja Srbiji bolje sigurno biti  neće. Čisti akademizam, bez onog najvažnijeg A. A to je aktivitzam!

Ovi drugi što upropašćavaju Srbiju, takođe i žvrljaju, ali i rade! I to vrlo konkretno. Na našu žalost, izdajničke stvari, ali rade. A šta konkretno rade ovi drugi, koji nisu izdajnici? Baš ništa!

Možda jesu salonski intelektualci, ako njih to zadovoljava, ali nisu čak ni salonski revolucionari, jer delanja ikakvoga kod njih nema, već samo, što bi bivša braća hrvati rekli „tlapnja“. Presipanje iz šupljeg u prazno. Bez uvrede njihovim titulama, neupitnom znanju, vrhunskom obrazovanju, dobroj pismenosti, kvalitetnim - ali sterilnim tekstovima.

Prisetim se da nam je levica trebala i '91 da je nacionalizam nije razvalio. I trebala je ovom nesrećnom narodu svih ovih 24 godine, i sad se sete Borko i Jovan da mlate o tome. Za Borka se zna šta je sve zabrljao, ali gde je sve vreme bio Bakić i šta je radio?

Sad je, hteo to neko da prizna ili ne, ali je tako, levica u modi. Prvo u Evropi, jer tamo i nešto RADI, pa onda po ustaljenom reverzibilnom kulturološkom i spoznajnom pravilu u Srba, i u Srbiji. Kasni, ali stigne.

Jedina je istina da je direktna veza nepostojanja levice i razvaljene države – ni slovo s od socijale. Ogroman prazan prostor koji sad pokušavaju raznorazni svojim medijskim nastupom a ne delanjem da zauzmu. Pravi levičar ne biva u sobi, za kompjuterom, već na ulici, u najširem smislu značenja te reči. bar nešto konkretno!

Što se tiče Đurkovićevog teksta, doista mi je nepojmljivo da neko prida toliku važnost jednoj knjizi i jednom autoru i da to bude aksiom za tekst pa onda – udri po objašnjavanju zašto je levica neautohtona, već uvek dirigovana. Doktor filozofskih nauka napiše desničarski a ne filozofski tekst. Tako sledi i utisak a i zaključak posle čitanja teksta da je Miša Đurković desničarski doktor filozofskih nauka?!

Da li ovom konstatacijom branim Jovu Bakića? Ne, jer ne treba. Nema od čega, ni od koga, a ni zbog čega. Što ga braniti, kad čovek nije ništa uradio. U tome je „kvaka“. Zato mi Miša Đurković nije jasan zašto ga napada. Normalno, obojica će reći, onako doktorski, uvijeno u celofan, da se ne svađaju, ne napadaju, itd. To se kulturno zove polemika.

I jedan i drugi dugo pišu za „Politiku“. Pitanje je onda što i čemu polemika baš sada, krajem septembra? Što ga Miša nije napao u junu mesecu ove godine posle teksta „Levicom po oligarhiji“ gde je pokušao da definiše „Levicu 21 veka“, nego samo dva dana posle objavljivanja teksta „Čast, licemerje i javni interes“ gde je raskrinkavajući notorne Dačićeve laži (afera „gospodina Banane“!!!), raskrinkavao i Vučićeve laži.

Da ne nabrajam desetak tekstova koji su mogli biti povod za Đurkovićevu reakciju, ali nisu bili. Ili se desio kumulativni efekat spoznaje da, kako je i napisao, „uvaženi kolega Jovo Bakić,...sebe vidi i predstavlja kao domaćeg promotora nove radikalne levice, spremne da sarađuje sa trockistima, maoistima itd.“, pa je rešio da eto baš tad reaguje.

Sad, što je to baš dva dana posle teksta o „Gospodinu Banani“, nekome će ostati tajna, a neki će biti za verziju da Đurković, u stvari, brani aktuelnu vlast. Ko zna, rekli bi treći...

I što uostalom smeta Đurkoviću to što se Bakić „predstavlja za domaćeg promotera nove radikalne levice“? Pa on je tradicionalista, desničar, tako daleko od levice, stoga kolega Bakić i da hoće ne može da ugrožava Đurkovićeve pozicije. Iz ovog ugla gledano, nejasan motiv za konfrontaciju.

A onda usledi još gora stvar. Dr. Đurković nam preporuči knjigu otkrovenja i svih skrivenih tajni o levici. Jednu jedinu knjigu koja objašnjava suštinu stopedesetogodišnje borbe radnika za svoja prava pre svega pod vođstvom levice i levičarskih ideologija. U toj vrlo životnoj borbi, u kojoj se ne malo krvi prolivalo, marksizam je postao svojevrsno sveto pismo revolucionarne radničke borbe, a naučni socijalizam deo istine koja čovečanstvu tek treba da se desi. Đurkovićeve ideje i kritika levice su suviše ozbiljne da bi imale potporu samo u „knjizi otkrovenja“ jednog autora sa koliko god tomova u sadržaju. Tolikim delima Karla Marksa Đurković suprotstavi jednu knjigu Satonovu – i poentira. Ako je i od dr Miše – mnogo je.

Nije li jedna od najbitnijih karakteristika američkog naroda, koliko god taj pojam bio problematičan, nadmenost. Oni, pa svi ostali na planeti Zemlji. Takva je i američka inteligencija, tj. intelektualci. Takav je i Entoni Saton, ekonomski istoričar, i, očigledno, ozbiljan nepoznavalac marksizma, koji je dokazana osnova levice, a ne američki dolari, i dela Karla Marksa. Ako se Marks izučava na Kembridžu i Oksfordu, trebalo bi i na Huverovom institutu. Pod obavezno za studente, ali i saradnike, pa i bivše, kao što tamo bi Saton.

Bez uvrede Đurkoviću, ali nisu mi uopšte jasne dve postavke iz njegovog članka „Levica i globalni tajkuni“. Prvo, čemu denunciranje uvaženog kolege pričom o njegovom članstvu u „sumnjivoj“ organizaciji pod imenom „Ist vest bridž“ iza koje stoji Dejvid Rokfeler? Bakić je to negirao, i šta ćemo sad?

Zar nisu bili dovoljni argumenti i, kako Miša napisa „neka sasvim drugačija tumačenja, kao i činjenice koje o upotrebi levičarskih ideologija daju neku sasvim drugačiju sliku“. Zašto tako vredna knjiga kao (ne)navedena Satonova nije dovoljan argument za tezu o vezi „levice i globalnih tajkuna“, nego joj je potrebna podrška u obliku jedne informacije o zavereničkom delovanju Bakićevom u  „ovdašnjem ogranku Trilateralne komisije“?

Ono drugo što mi je nejasno u Đurkovićevom tekstu je teza  da se „nova levica ... najpre nudi razočaranim biračima kojima je muka od postojećeg evropskog konsenzusa elita, kao protivteža talasu radikalne desnice koji je postao ozbiljna pretnja u poslednjih pet godina.“

Pitam se, koja to „radikalna desnica“ i gde u Evropi, pa i u svetu, ugrožava postojeće elite na vlasti?

U tom istom članku je Đurković posegnuo, u svom preteranom tradicionalizmu, za maltene poistovećivanjem levičara (i komunista) sa LGBT populacijom („Korbin je jedan od najstarijih promotora LGBT prava u Britaniji, isto važi i za Sirizu i Podemos“), opet denuncirajući. Niti su LGBT osobe levičari i komunisti, niti su levičari i komunisti LGBT ili gejevi. I nemaju svi levičari takav stav o LGBT osobama.

Ja kao levičar imam o njima drugačiji stav, stav moje struke, psihologije, koja kazuje da je reč o osobama koje nemaju definisan polni identitet, pa nemam nikakvu potrebu da budem „promoter LGBT prava“. Ali imam potrebu da se pitam, na način Đurkovićevog uopštavanja, čemu služe razni instituti u Srbiji pa i „Institut za evropske studije“ ako njihovi saradnici pišu ovakve nedorečene članke koji povezivanjem nepovezljivog predstavljaju u stvari providan trik kompromitacije svih levičara.