Kога је „Гром“ погодио?

Двадесет осмог децембра прошле године српска полиција је спровела акцију „разбијања нарко-група“ у Србији „Гром 1“, у оквиру које је претресено 1.165 објеката и ухапшено 128 особа, „нарко-дилера“. Са претходном акцијом „Гром“, то значи готово 500 приведених, што је по изјави првог потпредседника Владе Србије „највећи успех у региону“, али и „највећи успех у последњих 25 година“. О томе су јављали и страни медији, па и чувени Асошијетед прес, на потпредседникову радост.

По тврдњи шефа Бироа за координацију рада служби безбедности, Александра Вучића, у овој „најопсежнијој“ полицијској акцији до сада, погођен је сам врх мафије, јер су похапшени и „неки шефови нарко-мафије“. Доказ за ове тврдње требало је да буду и видео-снимци на којима је полиција снимала саму себе.

Двадесетак дана раније је, такође у јутарњим сатима, 6. децембра спроведена полицијска акција „Гром“. Тада је, поред неизбежног премијера и министра полиције Ивице Дачића, директор полиције Милорад Вељовић изјавио да је „полиција широм Србије претресла 909 локација, привела више стотина особа и пронашла и запленила велике количине наркотика свих врста“. Те велике количине су 21.238 грама дроге. То је више него 21 килограм и 238 грама дроге, зар не? Пронађено је више хероина од марихуане, што је баш необичан податак (само у Новом Саду је заплењено 5 килограма хероина).

Пошто сви знамо да се марихуана гаји у хиљадама станова, да је мање од 5 килограма заплењене марихуане у оволикој акцији смешна количина, поставља се питање да ли је полиција јурила само „елитне“ опијате, хероин и кокаин? Зашто и марихуана није била интересантан и важан плен? Како год било, Вељовић је тада обећао да ће „...сигурно бити процесуирано више од 250 особа које су приведене...“ Од свих ухапшених и процесуираних, у притвору је задржан далеко мањи број - 70 осредње важних дилера.

Акције „Гром“ и „Гром 1“ су организоване по налогу Бироа за координацију рада служби безбедности, а заједно су их спровели полиција (УКП – Управа криминалистичке полиције, САЈ – Специјална антитерористичка јединица, ПТЈ - Противтерористичка јединица и подружне полицијске управе), Тужилаштво (и судови) и Министарство правде. У обе акције је на територији свих 27 полицијских управа у Србији, било ангажовано „неколико хиљада полицајаца“. У обе акције су се и Вељовић и Вучић хвалили тиме да информације о самим акцијама нису процуреле из било ког извора. Ангажовање свих полицијских формација (сем Жандармерије) великим полицијским капацитетом од неколико хиљада људи морало је да донесе и велике резултате акције.

Да се не лицитира навођењем (од стране МУП-а) учињеног, с обзиром на количину дроге која пролази кроз и преко Србије, као велике транзитне нарко-путање ка Европи („авганистанска трансверзала“), чини се да је учинак ових акција много мањи него што се представља јавности. Поготово што се одавно зна да се количине дроге које прелазе преко Србије, али и остају у њој мере десетинама тона, као што се зна да је Србија, на жалост, чвориште путева свих врста дроге са Истока и из новокомпоноване мафијашке нарко квази-државе Косово.

По изјави директора Руске Федералне службе за борбу против трговине наркотицима Виктора Иванова, само преко Косова годишње прође преко 60 тона хероина (!) вредног више од три милијарде евра. А хваљење о нецурењу информација из државних структура ка мафији поводом обе акције, у ствари више говори о томе колико је (нарко)мафија врло озбиљно премрежила и полицију и тужилаштво и судство.

Загорка Доловац

У ствари, обе акције су иницирали сами грађани, који су слали појединачне пријаве и директору полиције и кабинету министра полиције и Бироу за координацију служби безбедности. То је, с једне стране промакло многима, а с друге стране, послужило пре свега Вучићу, за саморекламерство у борби за бољу Србију. Неколико пута је, нимало случајно, изјавио да је „поносан“ на државу, јер је овиме показала да је јача од мафије, а пошто је тренутно „он“ држава Србија, онда је „он“ и најјачи, а успут и поносан на себе.

Пример Лазаревца је посебно значајан, инспиративан, али и опомињући. Тамо су се, жестоко притиснути зависничким злом и мрежом нарко-дилера од којих буквално не може да се „дише“, грађани самоорганизовали у одбрану своје деце. Засад, удружење грађана „Свети Сава“ је објавило слике особа за које тврде да су нарко-дилери, што је потврдио и Драган Ракић, начелник београдског одељења за наркотике, рекавши да грађани „нису погрешили ни са једним именом у том списку дилера“. Врло водећи рачуна о томе, Вучић је у обраћању јавности, како само он уме, патетично изјавио да су Лазаревчани ноћу пратили акцију полиције изашавши на улице, аплаудирајући. Не рече да су се вратили кућама делимично задовољни, са много питања, на која и има и нема одговора.

Делимично задовољни јер је држава коначно почела да реагује на њихове вапаје да им заштити децу од бескрупулозних трговаца туђим животима. Опхрвани бригом за све сутрашње дане, и страхом да ће многи ухапшени врло брзо бити на слободи као по обичају, постављали су прво у серији питања, и себи и држави: зашто је ово посебна акција, зашто полиција не хапси нарко-дилере у оквиру својих нормалних активности, а не тек на захтеве грађана? Зашто ухапшени не буду осуђени, или буду, али симболично, па су пре на слободи, него што заврше у затвору? Зашто, и докле ће судови бити благи према дилерима?

Не буду ли потпуно задовољни резултатима борбе државе против нарко-мафије, грађани ће отићи корак даље. Можда је питање времена када ће, уместо слика узети оружје, кога у Србији има довољно за један подужи грађански рат, да сами бране децу, јер они који то треба, то не раде и јер је стање неиздржљиво. Ако грађани, самоорганизујући се, крену корак даље, то значи да је држава отишла корак уназад. Зато је Вучић и споменуо Лазаревчане, „задовољне“ успешном полицијском акцијом која је урађена по налогу Бироа, тј. шефа Бироа, тј, њега самог.

Да ли је, из овог угла гледано, случајно у новембру 2013. најављено оснивање Службе за борбу против нарко-дилера при МУП-у, а на предлог Бироа. Да се ефикасније бори против нарко-мафије, или да се пацификује покрет самоорганизовања грађана за ту исту борбу? Ово прво можда, ово друго тешко, јер је за годину дана постојања и активности удружења грађана „Свети Сава“, број симпатизера њиховог начина борбе против нарко-дилера порастао од стотину на преко 13.000.

Или се закаснило са оснивањем овакве Службе, онако просечно српски, барем 15 година? Иначе у Београду, са преко два милиона становника, на сузбијању наркотика ради само стотинак полицајаца.

Предстоји нам тешка криза ове године, а вероватно и ванредни избори, па није згорег показати народу да држава функционише, да Влада ради, како рече премијер Дачић „и за Нову годину“, а уз пут покупити неки „поен“ оваквим акцијама код бирачког тела, односно зблануте раје.

Она друга, незбланута раја се пита много тога. Зашто је ухапшено око 500 лица, а у притвору задржано скоро десет пута мање? Кога је то полиција хапсила, кад их је толико пуштено на слободу? Или, ако су „прави“ хапшени, зашто нису задржани у притвору? Ко ту не ради добро свој посао: полиција, судови, тужилаштво? Или, још горе, сви заједно?

Републички јавни тужилац Загорка Доловац је изјавила да су у акцији „Гром 1“ ухапшени „озбиљни нарко-дилери, који су на самом врху пирамиде“, али да „из законских разлога нисмо у могућности да саопштавамо имена ухапшених лица“. Шта то значи? Да су до сада хапшени неозбиљни нарко-дилери? Који су то, одједном, законски разлози да се не саопштавају имена ухапшених лица, а до јуче се преко одређених новина (зна се и којих и чијих) оптужују људи за све и свашта, па им се поред имена и презимена прикаче и „лепе“ фотографије, да их народ препозна и боље запамти, а после бивају ухапшени. Неко је потпуно „медијски заштићен“ а неко потпуно експониран. Барем кад су хапшења у питању. По ком то закону, зашто и по чијој одлуци? Вучић рече да су „ухапшени шефови нарко-мафије Новог Београда, Раковице и Вождовца“, као и да ће „имена ухапшених саопштити после 48 сати“. Прошло је много сати, а имена – нигде. Још једно празно Вучићево обећање? Очигледно. Као што поводом овога рече криминолог Златко Николић : „...политичари не би издржали да се не похвале крупном зверком. Вође тих кланова су ван домета и према томе о пресецању једне од тих Хидриних глава не може да буде речи.“

Можда је ухапшен Дарко Шарић? Можда Ћазим Османи? Питамо се, питамо...А можда и нису ухапшени, као што и нису. А како се њих двоје уклапају у ову причу о „јакој држави“ о којој је, поред Вучића причала и госпођа Доловац? Па никако. Пошто нису ухапшени, тј. на слободи су, и то годинама, и шетају се, један по европским градовима, а други баш по Београду, онда испадне да држава ипак није јача од (нарко)мафије, како нас подучавају дотични. То значи, гле чуда, да има неко јачи и од Вучића самог. А како је то могуће у земљи Србији? И како ће „наш“ Први Потпредседник „наше“ Владе то да поднесе?

Да не испадне да полиција ништа није радила током 2013. из МУП-а је саопштено да је у прошлој години заплењено 3.300 килограма дроге, највише марихуане 2910 кг, 71 кг кокаина, 49 кг хероина, по 20 кг амфетамина и екстазија, као и 183 кг осталих дрога.

Сем тога претресена је у Нишу кућа, по сумњама али и оперативним сазнањима и српске и швајцарске полиције, краља швајцарског нарко-тржишта Зорана Ајковића Ајкуле. Биће да је и то успех кад је Ајко Црногорац у питању?

Да сумирамо причу. Полицијске акције „Гром“ и „Гром 1“ су показале, као и много пута до сад, да српска полиција може да похапси многе, заплени доста било чега, ако хоће, тј. ако јој се нареди. С друге стране, у обе акције су заплењене мале количине дроге, укупно око 40 килограма. Озбиљно замишљене, и тако презентоване јавности, нису баш озбиљно и спроведене до краја. „Нису пресекле главне путеве нарко дилера, нису похапшени они који држе пола Београда, или целу Шумадију, или целу Србију“, како је прокоментарисао ове акције наш познати криминолог Добривоје Радовановић. И Шарић, и Османи и Ајкула ће сасвим слободно наставити своје шетње. А можда и запевати ону чувену Цецину „Громе мој“. Сви они као да јесу, или стварно јесу недодирљиви за полицију и правосуђе. Пао је неки средњи слој вођа нарко група.

У Србији данас, таквој каква је – боље ишта, него ништа.

И Радовановић и Николић се слажу да је све џаба без правосуђа (тужилаштво заједно са судовима), које је неспремно за озбиљну борбу против (нарко)мафије и килаво јер постоји проблем код доказивања кривичног дела поседовања и ширења у промет опојних дрога па су казне минорне. Александар Вучић би, као правник, у том смислу могао да допринесе решавању тог проблема много више, него својим ангажовањима око неких других ствари. Ако хоће.

Како год било, време ће нам најбоље показати шта се постигло овим полицијским акцијама. Цена дроге, њен евентуални раст, као и проценат смањења коришћења и пробања дроге међу најосетљивијом популацијом – међу средњошколским и основношколским ученицима, ће директно показати да ли су акције биле успешне или не.

Уклето тржиште дрога ће одреаговати кроз промену понашања армије корисника опијата у Србији која је буквално сваким даном све већа и већа. Само у Београду је та армија наркомана премашила бројку од 40.000, у Србији 100.000, што је не алармантно, него епидемично, и не захтева само што чешће и изненадне овакве полицијске акције – већ прави рат против све моћније (нарко)мафије. Према полицијским изворима, у Србији оперише око 100 нарко банди.

Дотле, да поновимо. У Србији данас, таквој каква је - боље и овакве акције, него ништа.