Antidržavni sekretar

U pratnji ženke osobe ušao je, negde pred ponoć, u noćni klub poznat po dobrim živim svirkama. Gosti su tek pristizali a glavna sala još je bila poluprazna, pa se on opustio nešto više nego što nalaže pristojnost i nonšalantno podigao noge na stolicu. Prišlo mu je obezbeđenje – inače, jedno od najljubaznijih u Beogradu – i zamolilo ga da spusti nogu.

Tada je eksplodirao. Izraz lica izobličio mu se od besa dok je urlao na momke koji su se usudili da mu skrenu pažnju na držanje:

"Znate li vi ko sam ja?! Vi ćete mene da opominjete da spustim nogu?! Mene će neki majmun da uči kako ću da se ponašam?! Neću više nikada da vam uđem ovde! Neću više nikada da vam dovodim strance! Znate li vi, bre, ko sam ja", histerično je ponavljao dok je demonstrativno napuštao klub, na zaprepašćenje prisutnih. I od tada, svaka mu čast na principijelnosti, tamo nije zalazio.

Opisana scena dogodila se 2. januara ove godine, u klubu u koji često dolaze politički i državni funkcioneri. Dakle, klupsko osoblje je ne samo poslovično ljubazno, već i uveliko verzirano za ophođenje prema javnim ličnostima. U krajnjem slučaju, "junak" ove priče nije ni Joca Amsterdam, ni Darko Šarić. Galamdžija je, čak i pod punom zimskom garderobom, duplo sitniji od dobroćudnih grdosija na koje se istresao; da imaju iole tanje živce, redari bi ga vrlo lako naučili da se ne ide "lopatom na bageri"; i niko od prisutnih ne bi im zamerio, naprotiv.

Ne, "junaka" ove priče nećete naći na srpskoj crvenoj poternici, već u srpskoj državnoj kancelariji. To je državni sekretar u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava Marko Karadžić. Funkcioner čija je popularnost slična legendarnim Hanibalovim slonovima: prešla je Alpe i obrela se u Austriji, a da niko o tome nije imao pojma.

Junak naših bečkih dana

Kao državni sekretar, Karadžić se munjevitom brzinom, za manje od godinu i po dana, izborio za status superstara na srpskoj političkoj sceni. Rođeni Beograđanin u Ligi socijaldemokrata Vojvodine, Karadžić je Nenadu Čanku ono što je Bojan Pajtić Borisu Tadiću: neko ko, na bezbednoj udaljenosti od stranačke centrale, priča i radi čak i ono što ni svemoćni partijski šef ne bi smeo. Sa takvim, neograničenim manevarskim prostorom, Karadžić redovno učestvuje u emisijama koje se bave srpskim zločinima, ugroženim pravima manjina u Srbiji i, uopšte, fašizmom u savremenoj Srbiji – drugačije emisije izgleda da više i ne postoje u ovdašnjem etru – a u autentičnu gromadu evroreformskog proletarijata izrastao je tokom sveopšte galame o neodržanoj "Paradi ponosa". Zbog vatrenog zalaganja za njihova "ugrožena prava", udruženja seksualnih manjina proglasila su Marka Karadžića "gej ikonom" za prošlu godinu, a pokojna Borba, dnevni list sa, verovatno, najmanjim tiražom u novijoj istoriji domaćeg novinarstva, poletno ga je opisivala kao "junaka naših dana" koji je "zasijao u mutljagu srpskog politikanstva".

Ništa manja, začudo, izgleda da nije ni njegova popularnost u Austriji. Di prese, jedan od najtiražnijih i najuticajnijih tamošnjih dnevnih listova, nedavno je, povodom najave usvajanja rezolucije o Srebrenici u srpskoj skupštini, objavio intervju sa Markom Karadžićem. Austrijski novinar uzdržao se od izraza kao što su junak, mutljag i ikona, već je Karadžića predstavio šturo, nimalo nadahnuto, ali zvanično i skoro pa tačno: "srpski državni sekretar za ljudska prava". Pametnom dovoljno. Velike zvezde i ne morate posebno predstavljati. DŽordan – košarkaš. Bekam – fudbaler. Obama – predsednik. Marko Karadžić – srpski državni sekretar...

Ima neka tajna veza

Neinformisani bi mogli pomisliti da je Karadžićeva funkcija srpski ekvivalent položaju koji u američkoj administraciji trenutno zauzima Hilari Klinton. Srećom, čitaoci Di presea sigurno znaju da Srbija, nasuprot Americi koja ima samo jednog, u ovom trenutku ima čak 62 državna sekretara, od čega četiri pripadaju Ministarstvu za ljudska i manjinska prava – Karadžić plus tri. Takođe, austrijska publika neizostavno je svesna da je u Srbiji Karadžićevo zvanje pandan negdašnjim zamenicima ministra, koji se po novom Zakonu o državnoj upravi zovu državni sekretari. Svakako da je sa time bio upoznat i novinar koji je vodio intervju, pa je njegova odluka da o budućoj rezoluciji porazgovara baš sa Karadžićem proistekla iz, sva je prilika, enormne Karadžićeve popularnosti u Austriji. Zašto bi, inače, jedan od najmoćnijih austrijskih dnevnika, pa još na temu koja sa Austrijom nema nikakve veze, intervjuisao zamenika ministra (!) druge države, i to u situaciji u kojoj ni srpska, ni austrijska, ni bilo koja druga javnost nema blagu predstavu o tome koje je pa ministarstvo zaduženo da sastavi tekst rezolucije (ako je ijedno)?!

Sad, ako Karadžić ipak nije VIP ličnost u austrijskim okvirima, moguća su još neka objašnjenja neobične odluke bečkog novinara i uredništva koje mu je odobrilo sagovornika. Recimo, da je presudno bilo to što je Di prese blizak austrijskom ogranku katoličke crkve, a Marko Karadžić angažovan u Katoličkoj službi za pomoć – ova spekulacija možda nije dovoljna za novu knjigu Dena Brauna, ali priznaćete da golica maštu, naročito u paketu sa podatkom da je Karadžić postdiplomske studije pohađao na američkom univerzitetu Notr Dejm, koji takođe važi za izrazito katoličku ustanovu... Isto tako, moguće je da tajna leži u potpunoj profesionalnoj nesposobnosti austrijskog novinara i uredništva Di presea, koje je, na preporuku nekoga iz Srbije – kolege novinara, recimo – lakomisleno poverovalo da izvesni zamenik ministra, tj. državni sekretar, koji nikakve veze nema sa izradom rezolucije, a još manje će učestvovati u njenom kasnijem usvajanju ili neusvajanju, može da daje relevantne izjave u ime države Srbije.

Dačiću, glavu gore!

Prejake reči možda ubijaju, kako je rekao Branko Miljković, ali nikako, barem u Srbiji 2010. godine, ne smenjuju funkcionere. Skoro dve nedelje prošlo je od Karadžićevog intervjua Di preseu, a još niko nije zvanično postavio pitanje njegove odgovornosti, iako objavljeni tekst vrvi od prejakih reči:

"Sigurno ne bi bilo teško ako bismo imali pravu volju da taj zločin osudimo i da ga nazovemo imenom koje zaslužuje – genocid", kaže na jednom mestu Karadžić o Srebrenici.

"U jednom društvu koje je godinama taj zločin potiskivalo jako je teško obezbediti podršku onih partija koje su taj zločin do juče potpuno negirale", dodaje na drugom mestu.

"Deset godina je režim Miloševića u regionu izazivao ratove i najgore zločine od Drugog svetskog rata. Stvorena je slika da je NATO nas bombardovao zato što mrzi Srbe. Znam da je na svim stranama bilo zločina, ali bi mi trebalo da započnemo kod nas samih", zaključuje Karadžić na trećem mestu.

Ćuti od tada Mirko Cvetković, predsednik Vlade koja je imenovala Marka Karadžića, koja negira državnost Kosmeta i koja je 24. marta prošle godine obeležila deceniju od NATO bombardovanja ponašajući se kao da Srbija ipak nije bila zaslužila projektile najsmrtonosnijeg vojnog saveza u istoriji čovečanstva.

Ćuti od tada Ivica Dačić, potpredsednik iste vlade, dugogodišnji portparol SPS, koja je, kako veli Karadžić, do juče "potpuno negirala" zločin u Srebrenici, a sadašnji predsednik te partije koja se biračkom telu, uoči poslednjih parlamentarnih izbora, obratila maltene ratničkim pokličem: "Socijalisti, glavu gore!"

Ćuti od tada i Svetozar Čiplić, ministar za ljudska i manjinska prava, direktni nadređeni Marku Karadžiću. Ne progovara ni Vuk Jeremić, kojem je Karadžić "zagazio u teren" ovim intervjuom, pošto Austrija Srbiji dođe inostranstvo, tj. nešto što spada pod spoljne poslove.

U nekim drugim oblastima, tišina može da se shvati na sasvim drugi način. Ali, u politici, a pogotovo u jednoj te istoj koaliciji, ćutanje može da znači samo – odobravanje. Količina prećutnog odobravanja kojom je vlast propratila Karadžićev intervju navodi na zaključak da Karadžić, ipak, ima pravo da stranim medijima daje drske i po Srbiju uvredljive izjave na teme o kojima ne zna ništa. Iz čega, opet, proizilazi da je odluka Di presea da intervjuiše baš Marka Karadžića bila više nego opravdana, odnosno, da novinar i uredništvo bečkog dnevnika znaju nešto što srpska javnost ne zna. Ista ona javnost koja je Karadžićev austrijski intervju dočekala s neskrivenim ogorčenjem.

Trocifreno ogorčenje

Prosečnog čitaoca Blica, tj. posetioca sajta ovog dnevnog lista, niko ne bi svrstao u nazadne, neonacističke i fašističke snage koje se bore za povratak devedesetih. Pa ipak, od bezmalo 300 komentara ispod Karadžićevog intervjua, ubedljiva većina je izrazito kritična prema državnom sekretaru. Da li su administratori zaboravili na pravila političke korektnosti, ili su posetioci Blicovog sajta toliko izgubili strpljenje da je bilo nemoguće kontrolisati njihov bes, tek, mnogi komentatori nisu se ustručavali ni od uvreda na račun Karadžićevog izgleda, niti od kvalifikovanja ovog njegovog istupa kao čiste izdaje nacionalnih interesa! Retki su oni koji na Blicovom sajtu naiđu na trocifrenu ogorčenost čitalaca, ali Karadžiću je, eto, pošlo za rukom čak i to.

Za mnoge je ovakva reakcija Blicove publike bila potpuno iznenađenje, ali ni taj, vrlo jasan signal da građane Srbije užasava skandalozno ponašanje Čiplićevog zamenika nije naveo Karadžićeve nadležne da ga pozovu na odgovornost.

U ovako ekstremnom slučaju, odgovornost bi morala da bude i krivična: država koja se, makar deklarativno, protivi otimanju svoje pokrajine, morala bi da sudi svom funkcioneru koji tu otimačinu opravdava. Onaj ko naglas podržava NATO bombardovanje, kao Karadžić u ovom slučaju, ne bi smeo da bude prihvatljiv ni za srpsko društvo, a kamoli za srpsku državnu upravu. Pogotovo što taj neko, povrh svega – ili na početku svega – gomilom uglancanih koještarija napada i vređa još i Republiku Srpsku, u kojoj nema nikakve nadležnosti i čiji narod nije birao ni njega, ni njegovu stranku, ni koaliciju kojoj pripada njegova stranka.

Ruku na srce, Karadžića je nemoguće optužiti za originalnost, pošto, nažalost, nije jedini koji ovih nedelja učestvuje u zloglasnoj hajci protiv Republike Srpske. Zastrašujuće je mnoštvo onih koji po dragstorskom radnom režimu – od 00 do 24 – ponavljaju uglancane koještarije o hiljadama streljanih civila, međunarodnim presudama i moralnim načelima koja nas obavezuju da preuzmemo krivicu za taj zločin (koještarije o čijim ste činjeničnim i pravnim neutemeljenostima mogli da pročitate podosta tekstova na NSPM, ali i drugim glasilima naklonjenim istini). Ima među tim poslušnicima Jelka Kacina i državnih funkcionera, kao što su Dragan Šutanovac i Vladimir Vukčević, da pomenemo samo najekstremnije. Ali niko još nije otišao toliko daleko kao Marko Karadžić: da u intervjuu uticajnom stranom dnevnom listu potkopa sve diplomatske napore i inače okrnjeni ugled države kojoj navodno služi, a uz to i napadne legitiman entitet druge države.

Nenad Konstantinović, predsednik Administrativnog odbora Skupštine Srbije, založio se nedavno za pooštravanje Zakona o državnim službenicima. A Konstantinović, igrom slučaja, često dolazi u onaj noćni klub sa početka priče. Iako nije bio prisutan u trenutku kada je Karadžić pravio incident, vrlo lako može kod osoblja da proveri sve što je navedeno u ovom tekstu i utvrdi kolika je Marko Karadžić bruka za državu Srbiju u samoj Srbiji. Isto kao što jednostavnim čitanjem Karadžićevog intervjua Di preseu može da sagleda koliko nas dotični državni sekretar sramoti izvan Srbije.

Pa kada sabere sve utiske, a naročito one o komentarima ovdašnjih čitalaca na Karadžićev intervju, neka Konstantinović proceni da li bi Administrativni odbor kome predsedava trebalo da toleriše takvo ponašanje državnog sekretara. Ma koliko državni sekretari, kao imenovana lica, (ne)spadali pod njegovu nadležnost.