Балканске ротације или Нови амерички гувернер Србије

Стејт дeпартмент не можеш преварити.

Пре две седмице, тачније 9.8.2011. године, написао сам текст[1] у коме анализирам Томаса Кантримена (у даљем тексту: Тома), за кога је тог дана на релеватној веб страници његовог послодавца писало да је активни заменик помоћника државног секретара САД задужен за европске и евроазијске послове, али ме Ујка Сем опет надмудрио.

То сам открио тек када је објављено да је заменик помоћника америчког државног секретара за Европу и Евроазију Филип Рикер изјавио у Приштини да је Косово независна и суверена држава и да као таква има право да владавину закона уведе на целој територији, укључујући и север.[2]

Одмах сам посетио веб страницу Стејт департмента, кад 'оћеш. Тамо сад на страници која се бавила Томином биографијом стоји: „Период мандата: Од септембра 2010. до 5. августа 2011. године.“

Дајем часну колумнистичку да у тренутку док сам ударао по животопису Томаса Кантримена овај податак није постојао, ал’ ко ми је крив кад нисам иштампао садржај веб стране коју сам цитирао 9. августа.

Тек, Тома је отишао, а уместо њега је дојахао каријерни дипломата, са мањком фризуре и вишком ароганције у дипломатском општењу. И тако, Филип Рикер, нови заменик помоћника државног секретара САД задужен за европске и евроазијске послове, наставља добро утабаном стазом понижавања Срба и Србије.

Из овога такође произлази да САД 6. и 7. августа нису имале чиновника који би се бавио нашим балканским маленкостима, што значи да смо та два дана имали пуну сувереност, односно није било никог да нас зове, прети и омаловажава

Новом Хиларином чиновнику задуженом за посвађана балканска племена у биографији стоји да своју тренутну дужност обавља, пазите сад, почев од 8. августа[3]. Овај пут сам опрезан, па сам фино иштампао садржај цитиране странице, да не бих морао на часну пионирску да се кунем шта сам прочитао на сајту наших милосрдних анђеоских пријатеља. Из овога такође произлази да САД 6. и 7. августа нису имале чиновника који би се бавио нашим балканским маленкостима, што значи да смо та два дана имали пуну сувереност, односно није било никог да нас зове, прети и омаловажава.

Углавном, Тома обавештајац је отишао, а уместо њега прави амерички дипломата. Каже сајт његове фирме, да је завршио Јејл (Yale), да је радио по дипломатским службама у Мађарској и још којегде, а да је последња функција коју је обављао пре садашње била Амбасадор САД у БЈР Македонији, са мандатом од 10. септембра 2008. до 31. јула 2011[4]. Занимљиви датуми, посебно ако се сетимо да је 9.10.2008. године БЈР Македонија, заједно са Црном Гором, признала једнострано проглашену независност Косова.

Значи, бивши амбасадор, тренутно главни балкански гуверенер САД, има драгоцено политичко искуство, а сада је очигледно „награђен“ за успешну операцију стварања сукоба на релацији Београд-Скопље.

Ово је посебно интересантно са аспекта грађења и одржавања добросуседских односа, на којима инсистирају западне земље у својим саопштењима и публикацијама. Поставља се сасвим разумно питање могућности одржавања добрих односа између две државе, када једна од њих отворено подржава територијално распарчавање друге, а да притом ни сама нема решене елементарне државне односе са трећом државом, у овом случају Грчком. Баш компликовано, зар не?

Будући да је Филип Рикер, сасвим сигурно, инструирао срамотно држање БЈР Македоније према Србији, намеће се јасан закључак да ће његова улога у администрирању балканским колонијама бити иста као и његовог претходника

Будући да је Филип Рикер, сасвим сигурно, инструирао (ово је благ термин, правилно би било рећи: Филип Рикер је наредио) срамотно држање БЈР Македоније према Србији, намеће се јасан закључак да ће његова улога у администрирању балканским колонијама бити иста као и његовог претходника. Та улога се, сасвим сигурно може свести на једну једину реченицу: „Сломити Србију!“

Као прилог за биографију Филипа Рикера, додаћемо и то да је био портпарол Кристофера Хила током преговора у Рамбујеу 1999. године, што ће рећи да Тачија и друштво јако добро познаје од раније. Значи, стари знанци поново заједно, само што се овај пут, 12 година касније, млађани Филип нешто и пита.

Понашање наших ратних непријатеља током 1999. године, безусловна подршка сваком пројекту којим се угрожавају српски интереси, наменско и циљано финансирање активности које доводе у питање основна начела међународних односа, и коначно, присиљавање једне суверене државе да преговара са нарко-картелима (сада у фотељама „државе“ Косово) о питању граница и царине, јасно указују на сличност садашње политике запада према Србима са оном коју је водила Аустро-угарска 1914. и Немачка 1941. године.

Колико год било тешко преко језика превалити, ето понављам: САД се према нама понаша као Трећи рајх, у готово свим сегментима економске и спољне политике.

САД се према нама понаша као Трећи рајх, у готово свим сегментима економске и спољне политике

Идемо редом.

Војни аспект: Окупација дела територије након противправне агресије. Ограничавање, условљавање и контрола трговине оружјем према потенцијалним купцима на основу кршења правила међународне трговине.

Безбедносно/обавештајни: Инфилтрација у државни врх и војне структуре. Стално присуство обавештајних структура у необавештајним делатностима.

Финансијски: Контрола и диктат у области банкарства и јавних финансија. Непостојање елементарних ограничења у пословању банака чији су власници западне банке.

Медијски: Потпуно онемогућавање пласирања реалног стања у Србији у америчким медијима. Контрола и усмеравање токова информисања путем безбедносних структура САД и В. Британије.

Економски: Непостојање озбиљног привредног улагања („либерали“ ће рећи да је Ју Ес Стил Србија (US STEЕL) највећи извозник, али заборављају и то да је највећи увозник).

Културни: Вештачка имплантација образаца понашања и културне политике кроз политички притисак (нпр. добро плаћено „парадирање“).

Cваког дана смо сведоци да се САД према Србији понаша силеџијски, а може се претпоставити да ће наведена држава због снижења кредитног рејтинга тек сада, у својој целокупној спољној политици наступати нервозније и дрскије него раније

Наведени аспекти су дати само у грубим цртама, а сваког дана смо сведоци да се САД према Србији понаша силеџијски, а може се претпоставити да ће наведена држава због снижења кредитног рејтинга тек сада, у својој целокупној спољној политици наступати нервозније и дрскије него раније.

Напред цитирана изјава Филипа Рикера о праву Косова да као суверена држава има право да владавину закона уведе на целој територији, укључујући и север, може се тумачити и као накнадно зелено светло Хашиму Тачију да може употребити сва средства у довршетку акција које је ОВК започео октобра 1997. године. Посебно истичем снебивање Мери Ворлик, амбасадорке САД у Србији, и њене тврдње да је „Одлуку о слању полицијских снага на север Косова донела Приштина без договора са Сједињеним Америчким Државама и међународном заједницом“[5].

Сада морамо застати са анализом, јер у предњој изјави постоје бројне нејасноће. Дакле, ако је Влада САД знала и одобрила акцију Хашима „Змије“ на северу, а немогуће је да није поред онолико војске и безбедњака на терену, чему овакви умилни гласови „наше“ Мери и њене свите.

Разлог је веома једноставан, и горе већ описан.

Пошто САД не поштује Србију и њене легитимне интересе, сасвим је логично да амбасадор САД у Приштини подстиче и усмерава акције специјалне полиције, док његова колегиница из Београда даје изјаве сличне Борису Тадићу

Пошто САД не поштује Србију и њене легитимне интересе, сасвим је логично да амбасадор САД у Приштини подстиче и усмерава акције специјалне полиције, док његова колегиница из Београда даје изјаве сличне Борису Тадићу. Као, „нисмо знали, па да л' је могуће, те ево само док окренем Белу кућу и све томе слично“.

Боље би било да је Мери Ворлик модро ћутала, него што је обманула јавност и политичаре земље домаћина у којој обавља функцију, јер овако испада да америчка дипломатија није усклађена и координисана, што је наравно немогуће и нетачно.

Ту се поново враћамо на Филипа Рикера. Управо је његов задатак да координише целокупну дипломатску активност у земљама из своје територијалне надлежности, и да амбасадоре инструише када, колико и кога да слажу, или бар да не кажу истину. Тако ће Филип у Подгорици и Приштини говорити о неповредивости граница, у Албанији о спорном питању Улциња и реке Бојане, у Србији о добросуседским односима и људским правима, у Сарајеву о потреби централизације, а у Загребу, ко зна о чему.

Како то, ништа у Загребу?, пита се са правом читалац. Па тако лепо, Загреб је својих 500.000 проблема протерао од 1991. до 1995. године, па сада Рикер може са домаћинима опуштено да разговара о напретку демократије, и да хвали толерантне говоре премијерке Косор. Што би рекао Стаљин: „Смрт решава све проблеме. Нема човека, нема проблема.“

Мислим да се ова изјава која се приписује Јосифу Висаријоновичу, може применити и на политику САД према Србима на Космету, коју је најавио Филип Рикер, само што би иста сада гласила: „Нема Срба – нема проблема.“

Аутор је стални сарадник Српског културног клуба