Početna strana > Rubrike > Politički život > Borba za dušu antirežimskih protesta, ili može li se Vučić rušiti bez Kosova
Politički život

Borba za dušu antirežimskih protesta, ili može li se Vučić rušiti bez Kosova

PDF Štampa El. pošta
Nikola Tanasić   
subota, 13. april 2019.

U pripremama za, kako se najavljuje, do sada najveći opozicioni protest protiv predsednika Srbije Aleksandra Vučića i njegove marionetske vlade koji će se održati u Beogradu 13. aprila primetna je nervoza na svim stranama političkog spektra. O grozničavosti vlasti i režimskih medija ne treba naročito govoriti, ona je samoočigledna. Ali odmah uz zvanične režimske komentatore, bukače, i halačlije, primetna je nervoza velikog broja prvaka i medijskih lica protesta, koji javno izražavaju zabrinutost da se najavljena masovnost protesta 13. aprila ne izgura u prvi plan temu Kosova. Čitav niz opozicionih vedeta i tviter-selebritija ovih dana nas je zasipao pasivno-agresivnim pozivima „da svi izađu na ulice 13. aprila, ali da ne izađu zbog Kosova“, jer to bi bilo pogrešno, glupo, to bi bio povratak u prošlost, raspirivanje nacionalizma i mitomanije, i uopšte uzev — jedan ćorsokak za građansku i demokratsku Srbiju. Ova zabrinutost se lepo vidi u tekstu istaknutog glasa opozicije – novinara Slobodana Georgijeva — koji za portal BalkaInsight.comna engleskom jeziku, doduše, priznaje da je sa omasovljenjem protesta tema kosovske izdaje predsednika Vučića sve češće izlazila u prvi plan, da bi zatim usledio niz opomena i upozorenja demonstrantima da „ne ponavljaju greške iz prošlosti“, ukazujući ni manje ni više nego na čuveni Gazimestanski miting, i „spiralu ratova i nasilja koju je izazvao“. (Tekst je u međuvremenu zaključan za širu publiku, pa autor ovih redova parafrazira po sećanju.)

Ovde je važno da razumemo jednu stvar vezanu za ove proteste — oni su verovatno izloženi najvećoj medijskoj blokadi i cenzuri praktično od obnavljanja višestranačja u Srbiji. I u toj blokadi i cenzuri podjednako učestvuju svi mediji u zemlji, kako oni režimski, tako i oni „metarežimski“ — kritički naklonjeni prema vlastima u Srbiji, ali ne i evroatlantskoj i a(nti)nacionalnoj političkoj agendi koju vlasti sprovode. U ovim „opozicionim“ medijima – na veliku radost režimskih komentatora i analitičara — forsirala su se „medijska lica protesta“, NVO-aktivisti i opozicioni lideri kao „legitimni predstavnici“ desetina hiljada građana na ulicama. Sa izuzetkom Boška Obradovića, koji se lično izborio za mesto u prvim redovima, to je značilo da su se za lica protesta po pravilu nalazili pripadnici ideološki strogo profilisane građanističke grupacije (tzv. „Slučajni Srbi“), koji su se iz petnih žila trudili da protestima daju oreol „anacionalnog ustanka protiv korupcije i nepotizma režima“, a u zalaganju za „visoke demokratske i građanske principe Evrope i Zapada“. Histerično insistiranje da je protest „građanski“, a ne „politički“ (znaju li oni uopšte smisao reči „političko“?), i više pokušaja da se protesti „brendiraju“ kao intelektualno vlasništvo prozapadnih NVO-agenata, svedoče o velikoj nelagodi koju je ova grupa osećala kada je bila primorana da učestvuje u protestima sa svojim sugrađanima, koji su na Vučića i kompaniju kivni pre svega zato što vode antisrpsku i antinacionalnu politiku. Ta nelagoda se u par navrata pretvarala u krajnje histerične ispade na račun Boška Obradovića i drugih učesnika u protestima koji su se usudili da govore o Srpstvu, Kosovu, i izdaji (Dragan Šutanovac je tada dražesno uzviknuo na Tviteru: „dokle ćemo se više deliti na patriote i izdajnike?!“), a sada je poprimila oblik suptilnih poruka da — ako je vaša glavna zamerka Vučiću to što vodi izdajničku politiku na Kosmetu, onda na protestima samo možete da smetate.

Problem je u tome što „Slučajni Srbi“ u svojim šarolikim inkarnacijama i sa svojim paketom političkih tema ne samo da nikada ne bi uspeli da obezbede ovakvu masovnost protesta na ulicama, već bi verovatno veoma lako naišli na podršku i razumevanje samog režima. Sa druge strane, ako srpski narod u bilo čemu masovno učestvuje, prirodno je očekivati da u prvi plan izađu politički i ideološki stavovi koje dele najširi slojevi stanovništva zemlje. Ako je najmanje dve trećine građana Srbije kategorički protiv bilo kakvog oblika priznavanja nezavisnosti Kosova, onda je sasvim nemoguće očekivati da to ne bude stav većine građana koji protestuju protiv vlasti. Tim pre što je režim po pitanju kosovskih crvenih linija kudikamo manje kategoričan od prosečnog građanina Srbije.

Ove srpske patriote koje već mesecima uporno izlaze na ulice sa transparentima protiv izdaje i protiv podele Kosmeta predstavljaju najveće žrtve medijske cenzure u Srbiji, jer njihove stavove jednako ignorišu i režimski, i opozicioni mediji. I dok ih režimski komentatori i propagandisti guraju u isti koš sa „Slučajnim Srbima“ iz prvih redova, ovi „prvoborci“ ih, doduše, ne teraju baš u zagrljaj Vučiću, jer su svesni da bez njih nemaju nikakve šanse da budu shvaćeni ozbiljno, ali traže od njih da „stoje pozadi i ne galame previše“.

Naravno, ovo ućutkivanje „nazadnih“ i „tradicionalnih“ elemenata na protestima (istaknuti opozicioni tviteraši i režimski tabloidi su u više navrata u jedan glas povikali „fašisti!“, „ljotićevci!“) igra direktno na ruku režimu, koji desetine hiljada građana u Srbiji nasilno guraju u „drugosrbijanski“, tj. „slučajnosrpski“ koš, iako ova ekipa ne bi mogla da izvede 50 hiljada istomišljenika na ulice ni da deli besplatne Ajfone. A kada se ovi, srpskom „metarežimskom establišmentu“ bliski ekstremisti stave na stranu, ostaje nam većina građana na ulicama koja manje više ima identične političke stavove o Srbiji, Kosmetu, demokratiji, korupciji, političarima itd. kao i većina onih koji su trenutno ucenjeni, podmićeni, ili prosto prevareni da podržavaju režim. Ti ljudi predstavljaju jedinu političku snagu koja je u stanju da sutra zaceli rane koje su u Srbiji izazvale decenije kontinuirane politike korupcije,partokratskog nepotizma, i autokolonijalizma. I baš zato ih samoproglašeni „prvoborci“ guraju u zapećak na isti način na koji ih u zapećak gura režim. Jer su kao predstavnici autentične demokratske većine u Srbiji oni jedina stvarna pretnja, kako za režim, tako i za metarežim.

Njihovi politički pokliči — protiv kosovske izdaje, protiv ulizičke politike prema NATO, protiv sramne saradnje sa zlikovcima poput Šredera, Blera, ili Klintonovih — predstavljaju, ako ne jedinu autentičnu politiku na kojoj se režim može rušiti, a onda svakako politiku koja nailazi na najširi odjek među građanima. Pri tome se ne zna se ko ovaj narod više potcenjuje — režim, ili opozicija. Režim misli da je narodu dovoljno pokazivati prstom na 5. oktobar da bi se pokolebao u političkoj borbi. Opozicija misli da je 5. oktobar nešto što može da ih inspiriše na političku borbu. A narod je rešen da 5. oktobar ne ponavlja, i to je još jedan stav oko koga postoji jasan politički konsenzus. Jedan deo naših sugrađana je upravo stoga odlučio da trpi zulum naprednjačkih kabadahija koliko može. A drugi je odlučio da ih ovaj put ruši pametnije.

Ono što je sigurno jeste da ove dve polovine političke većine u Srbiji nisu jedna drugoj neprijatelj. Baš kao što odnarođena prozapadna opozicija nije neprijatelj odnarođenog prozapadnog režima. I stoga je situacija zapetljana. I stoga su svi toliko nervozni. I zabrinuti da se 13. aprila slučajno „ne desi narod“.

A narod je jedino što treba da se desi, sve ostalo je isprazni politički igrokaz Kurte i Murte koji je dodijao svima osim dvojici jahača. Samo dešavanje narodau Srbiji može da garantuje kakvu-takvu demokratiju, čim narod prestane da se dešava i političke uzde prepusti „profesionalcima“, na scenu stupaju ambasadori, komesari, i strani integratori, da trguju glasovima, valjaju reforme, i tapšu po ramenu svakoga ko je spreman da garantuje da će evroatlantska kolonijalna agenda da nastavi da se odvija bez smetnji, i da će „narod biti pod kontrolom“.

Da li je, dakle, moguć antirežimski protest bez Kosova? Nije! Pitanje Kosmeta ne samo da predstavlja žižnu tačku svih nepočinstava, mahinacija, i zlodela aktuelnih vlasti, ne samo da stoji u temelju sistemskog gaženja ustavnih i zakonskih prava građana Srbije koje se zatim prenose na sve ostale domene politike, nego istovremeno predstavlja centralno političko pitanje Srbije i srpskog naroda

Borba za dušu antirežimskih protesta stoga predstavlja borbu za narodnu politiku naspram antinarodne političke elite, borba za demokratiju u kojoj političari politiku oblikuju na osnovu jasnog političkog konsenzusa većine građana (koja između ostalog podrazumeva očuvanje Kosmeta u sastavu Srbije), umesto borbe za „demokratiju“ humanitarnih intervencija i imperijalnih ratnih kampanja, gde titulu „demokrate“ dobija plemenski poglavica koji najbrže prepisuje zemljište i resurse stranim kompanijama (i koja između ostalog podrazumeva otimanje Kosmeta iz sastava Srbije).

Da li je, dakle, moguć antirežimski protest bez Kosova? Nije! Pitanje Kosmeta ne samo da predstavlja žižnu tačku svih nepočinstava, mahinacija, i zlodela aktuelnih vlasti, ne samo da stoji u temelju sistemskog gaženja ustavnih i zakonskih prava građana Srbije koje se zatim prenose na sve ostale domene politike, nego istovremeno predstavlja centralno političko pitanje Srbije i srpskog naroda. Ko to pitanje namerno ignoriše i gura pod tepih, taj ne želi da sruši režim, nego želi da postanerežim. Kako stvari stoje, i kako nam g. Georgijev priznaje u svom denuncijatorskom tekstu, građani Srbije ipak imaju nešto drugačiju političku agendu. A to znači da je pred nama vrlo zanimljiv politički period. Možda čak i — proleće.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner