Борба за душу антирежимских протеста, или може ли се Вучић рушити без Косова

У припремама за, како се најављује, до сада највећи опозициони протест против председника Србије Александра Вучића и његове марионетске владе који ће се одржати у Београду 13. априла приметна је нервоза на свим странама политичког спектра. О грозничавости власти и режимских медија не треба нарочито говорити, она је самоочигледна. Али одмах уз званичне режимске коментаторе, букаче, и халачлије, приметна је нервоза великог броја првака и медијских лица протеста, који јавно изражавају забринутост да се најављена масовност протеста 13. априла не изгура у први план тему Косова. Читав низ опозиционих ведета и твитер-селебритија ових дана нас је засипао пасивно-агресивним позивима „да сви изађу на улице 13. априла, али да не изађу због Косова“, јер то би било погрешно, глупо, то би био повратак у прошлост, распиривање национализма и митоманије, и уопште узев — један ћорсокак за грађанску и демократску Србију. Ова забринутост се лепо види у тексту истакнутог гласа опозиције – новинара Слободана Георгијева — који за портал BalkaInsight.comна енглеском језику, додуше, признаје да је са омасовљењем протеста тема косовске издаје председника Вучића све чешће излазила у први план, да би затим уследио низ опомена и упозорења демонстрантима да „не понављају грешке из прошлости“, указујући ни мање ни више него на чувени Газиместански митинг, и „спиралу ратова и насиља коју је изазвао“. (Текст је у међувремену закључан за ширу публику, па аутор ових редова парафразира по сећању.)

Овде је важно да разумемо једну ствар везану за ове протесте — они су вероватно изложени највећој медијској блокади и цензури практично од обнављања вишестраначја у Србији. И у тој блокади и цензури подједнако учествују сви медији у земљи, како они режимски, тако и они „метарежимски“ — критички наклоњени према властима у Србији, али не и евроатлантској и а(нти)националној политичкој агенди коју власти спроводе. У овим „опозиционим“ медијима – на велику радост режимских коментатора и аналитичара — форсирала су се „медијска лица протеста“, НВО-активисти и опозициони лидери као „легитимни представници“ десетина хиљада грађана на улицама. Са изузетком Бошка Обрадовића, који се лично изборио за место у првим редовима, то је значило да су се за лица протеста по правилу налазили припадници идеолошки строго профилисане грађанистичке групације (тзв. „Случајни Срби“), који су се из петних жила трудили да протестима дају ореол „анационалног устанка против корупције и непотизма режима“, а у залагању за „високе демократске и грађанске принципе Европе и Запада“. Хистерично инсистирање да је протест „грађански“, а не „политички“ (знају ли они уопште смисао речи „политичко“?), и више покушаја да се протести „брендирају“ као интелектуално власништво прозападних НВО-агената, сведоче о великој нелагоди коју је ова група осећала када је била приморана да учествује у протестима са својим суграђанима, који су на Вучића и компанију кивни пре свега зато што воде антисрпску и антинационалну политику. Та нелагода се у пар наврата претварала у крајње хистеричне испаде на рачун Бошка Обрадовића и других учесника у протестима који су се усудили да говоре о Српству, Косову, и издаји (Драган Шутановац је тада дражесно узвикнуо на Твитеру: „докле ћемо се више делити на патриоте и издајнике?!“), а сада је попримила облик суптилних порука да — ако је ваша главна замерка Вучићу то што води издајничку политику на Космету, онда на протестима само можете да сметате.

Проблем је у томе што „Случајни Срби“ у својим шароликим инкарнацијама и са својим пакетом политичких тема не само да никада не би успели да обезбеде овакву масовност протеста на улицама, већ би вероватно веома лако наишли на подршку и разумевање самог режима. Са друге стране, ако српски народ у било чему масовно учествује, природно је очекивати да у први план изађу политички и идеолошки ставови које деле најшири слојеви становништва земље. Ако је најмање две трећине грађана Србије категорички против било каквог облика признавања независности Косова, онда је сасвим немогуће очекивати да то не буде став већине грађана који протестују против власти. Тим пре што је режим по питању косовских црвених линија кудикамо мање категоричан од просечног грађанина Србије.

Ове српске патриоте које већ месецима упорно излазе на улице са транспарентима против издаје и против поделе Космета представљају највеће жртве медијске цензуре у Србији, јер њихове ставове једнако игноришу и режимски, и опозициони медији. И док их режимски коментатори и пропагандисти гурају у исти кош са „Случајним Србима“ из првих редова, ови „првоборци“ их, додуше, не терају баш у загрљај Вучићу, јер су свесни да без њих немају никакве шансе да буду схваћени озбиљно, али траже од њих да „стоје позади и не галаме превише“.

Наравно, ово ућуткивање „назадних“ и „традиционалних“ елемената на протестима (истакнути опозициони твитераши и режимски таблоиди су у више наврата у један глас повикали „фашисти!“, „љотићевци!“) игра директно на руку режиму, који десетине хиљада грађана у Србији насилно гурају у „другосрбијански“, тј. „случајносрпски“ кош, иако ова екипа не би могла да изведе 50 хиљада истомишљеника на улице ни да дели бесплатне Ајфоне. А када се ови, српском „метарежимском естаблишменту“ блиски екстремисти ставе на страну, остаје нам већина грађана на улицама која мање више има идентичне политичке ставове о Србији, Космету, демократији, корупцији, политичарима итд. као и већина оних који су тренутно уцењени, подмићени, или просто преварени да подржавају режим. Ти људи представљају једину политичку снагу која је у стању да сутра зацели ране које су у Србији изазвале деценије континуиране политике корупције,партократског непотизма, и аутоколонијализма. И баш зато их самопроглашени „првоборци“ гурају у запећак на исти начин на који их у запећак гура режим. Јер су као представници аутентичне демократске већине у Србији они једина стварна претња, како за режим, тако и за метарежим.

Њихови политички покличи — против косовске издаје, против улизичке политике према НАТО, против срамне сарадње са зликовцима попут Шредера, Блера, или Клинтонових — представљају, ако не једину аутентичну политику на којој се режим може рушити, а онда свакако политику која наилази на најшири одјек међу грађанима. При томе се не зна се ко овај народ више потцењује — режим, или опозиција. Режим мисли да је народу довољно показивати прстом на 5. октобар да би се поколебао у политичкој борби. Опозиција мисли да је 5. октобар нешто што може да их инспирише на политичку борбу. А народ је решен да 5. октобар не понавља, и то је још један став око кога постоји јасан политички консензус. Један део наших суграђана је управо стога одлучио да трпи зулум напредњачких кабадахија колико може. А други је одлучио да их овај пут руши паметније.

Оно што је сигурно јесте да ове две половине политичке већине у Србији нису једна другој непријатељ. Баш као што однарођена прозападна опозиција није непријатељ однарођеног прозападног режима. И стога је ситуација запетљана. И стога су сви толико нервозни. И забринути да се 13. априла случајно „не деси народ“.

А народ је једино што треба да се деси, све остало је испразни политички игроказ Курте и Мурте који је додијао свима осим двојици јахача. Само дешавање народау Србији може да гарантује какву-такву демократију, чим народ престане да се дешава и политичке узде препусти „професионалцима“, на сцену ступају амбасадори, комесари, и страни интегратори, да тргују гласовима, ваљају реформе, и тапшу по рамену свакога ко је спреман да гарантује да ће евроатлантска колонијална агенда да настави да се одвија без сметњи, и да ће „народ бити под контролом“.

Да ли је, дакле, могућ антирежимски протест без Косова? Није! Питање Космета не само да представља жижну тачку свих непочинстава, махинација, и злодела актуелних власти, не само да стоји у темељу системског гажења уставних и законских права грађана Србије које се затим преносе на све остале домене политике, него истовремено представља централно политичко питање Србије и српског народа

Борба за душу антирежимских протеста стога представља борбу за народну политику наспрам антинародне политичке елите, борба за демократију у којој политичари политику обликују на основу јасног политичког консензуса већине грађана (која између осталог подразумева очување Космета у саставу Србије), уместо борбе за „демократију“ хуманитарних интервенција и империјалних ратних кампања, где титулу „демократе“ добија племенски поглавица који најбрже преписује земљиште и ресурсе страним компанијама (и која између осталог подразумева отимање Космета из састава Србије).

Да ли је, дакле, могућ антирежимски протест без Косова? Није! Питање Космета не само да представља жижну тачку свих непочинстава, махинација, и злодела актуелних власти, не само да стоји у темељу системског гажења уставних и законских права грађана Србије које се затим преносе на све остале домене политике, него истовремено представља централно политичко питање Србије и српског народа. Ко то питање намерно игнорише и гура под тепих, тај не жели да сруши режим, него жели да постанережим. Како ствари стоје, и како нам г. Георгијев признаје у свом денунцијаторском тексту, грађани Србије ипак имају нешто другачију политичку агенду. А то значи да је пред нама врло занимљив политички период. Можда чак и — пролеће.