Црногорски „Закон о слободи верoисповести“ и пилатовско понашање српских власти

Четири године након појављивања у јавности спорног нацрта Закона о слободи вјероисповести (Закон) и након два контрадикторна мишљења Венецијанске комисије, власти у Црног Гори су се по свему судећи, одлучиле да га усвоје. Премијер Марковић је у Народној скупштини 26 . јуна 2019. изјавио да ће се до краја јула Закон наћи пред посланицима. [1] Марковић је тог дана ''одузео'' (попут Нерона или друга Тита) право СПЦ да се изјасни о Закону који регулише слободу вероиспосвести јер је против НАТО и ЕУ (!?).

Сукоби око Закона су настала још 2015. током јавних расправа у Подгорици , Бијелом Пољу и Котору. Провокативно појављивање одиозног Мираша Дедеића на расправама доводи до бројних инцидената.

Међутим, експерти Венецијанске комисије у новембру 2015. (Прво мишљење) закључују да је нацрт Закона пун недостатака посебно када се ради о регистрацији верских заједница, диксриминацији верника који немају црногорско држављанство, непропорционалним сaнкцијама и конфискацији црквене имовине (без накнаде!) .[2] Они истичу да је Закон у супротности са одредбама Европске конвенције (ЕК) Првим протоколом уз ЕК који гарантује несметано уживање имовине, али и чланом 18 Међународног пакта о грађанским и политичким правима. Они су упутили власти и на Заједничке смернице (упуства) о правном статусу религијских и верских заједница Венецијанске комисије и ОЕБС-а из 2004. и 2014. У њима се наглашава да држава не сме приморавати верске заједнице да се региструју ако оне то не желе .[3] Након тога, увидевши да немају подршку странаца, власти у Подгорици привремено повлаче Закон из процедуре .

Патријарх кијевски Филарет

Међутим, 2019 . Цариградска патријашија уз подршку власти у Кијеву и Запада, додељује аутокефалност (томос) расколничкој верској заједници. Нешто касније, Александар Вучић покушава (неуспешно) на маргинама Сабора СПЦ да убеди владике и патријарха, да се добровољно сагласе са предајом Пећке патријашије, Дечана, Грачанице и других српских манастира албанским сепаратистичким властима у Приштини ради некаквог ''разграничења''. Највећи отпор таквом суспендовању Устава Републике Србије и добровољном самоукидању Пећке патријашије (ни Турци то нису успели ) уочи прославе 800 година од добијања аутокефалности СПЦ , пружио је управо, митрополит црногорско –приморски Амфилохије, (егзарх Пећког трона). У том контексту, само неколико дана касније, црногорске власти , за које митрополит тврди да су ''пријатељским'' односима са српским, посебно када се ради о председницима (никада није демантовано од стране Подгорице или Београда, напротив ) [4] поново ''активирају'' Закон.

У члану 12 Закона држава de facto забрањује СПЦ у Црној Гори ( Митрополији црногорско-приморској и Епархији будимљанско-никшићкој коју предводи угледни владика Јоаникије, као и деловима епархије Милешевске и Захумско-херцеговачке и приморске) да износе мошти светитеља (''културно добро'') ван Црне Горе ако за то немају дозволу власти . Дакле, мошти Василија Острошког не могу бити привремено пренете у његову родну Херцеговину, ако директор полиције Вељовић или премијер Марковић то не дозволе. У члану 14 и 30 Закона се прописује да верске заједнице не смеју да подстичу посредну или ''другу дискриминацију''. Апстрактно дефинисање дискриминације омогућава режиму да новчано казни или укине СПЦ, ако она на пример, критикује промовисања ЛБГТ заједнице у Црној Гори.

У члановима 23 и 25 се за СПЦ уводи обавеза регистровања. То није захтевала ни комунистичка власт поводом Закона из 1977. Она је de facto, толерисала нерегистровани статус СПЦ у Црној Гори, али је и de iure поштовала њена имовинска права . У члану 42 се прописује да црквена заједница која не афирмише ''духовну традицију'' Црне Горе не може да добија помоћ из буџета. Можда ће смернице за одређивање такве ''духовне традиције'' Црне Горе у пракси, одређивати људи попут великог и заслужног пријатеља режима у Подгорици и Београду, Бебе Поповића?

У члану 63 се прописује да ће цркве које су ''грађани '' са територије данашње Црне Горе изградили пре 1918 - припасти режиму. Дакле, Мило Ђукановић ће на основу правила попут оних (њему омиљених) из закона о приватизацији, одређивати колико је Свети Василије Острошки допринео изградњи манастира Острог у XVII веку, упркос томе што Василије Острошки није био ''грађанин'' модерне Црне Горе јер рођен у данашњој Херцеговини и без обзира што је међународно-правна чињеница да је једина призната држава тада, и на тој територији, била Отоманска империја (de facto до 1796. године и победа на Мартинићима и Крусима , или de iure до 1878. и Берлинског конгреса).

Коначно, уместо да у потпуности одбаци овакве правне небулозе, Венецијанска комисија је и сама применила у јуну 2019. ''примитивне правне трикове'' како их дефинише Карл Шмит .У уводу Другог мишљења се некритички прихвата политичка мантра о ''аутокефалној'' цркви и ''анексији ''од стране Србије 1918. Тврди се да је 1/3 православних верника у Црној Гори припада секти одиозног Дедеића. ''Извор'' су неиндетификовани медији из Црне Горе (!?)

Међународна правна историја Црне Горе наводно, почиње од 1860, и доласка књаза Николе на власт, а не од Берлинског конгреса или de iure признања црногорске државе 1878. Друго мишљење се позива и на Устав из 1905. Књажевине Црне Горе и на члан који регулише положај цркве. Прећуткује се да не постоји томос Цариградске патријашије који би том члану дао међународни легитимитет. То је класичан пример употребе дуалистичке (одбачене у правној терорији) доктрине која у потпуности одваја национално од међународног права (попут Нирнбершких закона из 1935.)

Такође, прихватајући мантру о Подгоричкој скупштини и ''анексији'', аутори су поново, прећутали да се ради о питањима из унутрашњег права. Она су, према модерној монистичкој теорији, као што смо већ навели, мање правне важности од међународних правних чињеница. Тачније, професори из Белгије и Холандије, негирају општеприхваћене правне чињенице које показују да су управо њихове државе (као чланице Друштва народа) признале Краљевину СХС 1919. год (без помињања Подгоричке скупштине или некакве анексије).

Подгоричка скупштина 1918. године

Аутори су ипак, били свесни да не могу да испуне све жеље режима у Подгорици који је очигледно у делиријуму. Зато поводом чланова 62 и 63 Закона аутори, саветују да се примени управни поступак, управни спор и више судске инстанце. Властима се саветује да не мењају титулара црквене имовине док трају спорови (шта ће после бити, њих изгледа не интересује). Аутори су на тај начин, пилатовски избегли своју директну одговорност за кршење Првог протокола уз Европску конвенцију, као и Смерница ОЕБС-а 2004. и 2014. или своју одговорност за средњовековни прогон цркве у XXI веку. Сличан, пилатовски метод, примењује и председник Србије поводом Закона. Он јавно саветује министра спољних послова да не пише протесну ноту Подгорици (коју је иначе послао Загребу због инцидента са ватерполистима на сплитској риви).

На крају, у Другом мишљењу је прећутано да СПЦ има савесну државину над непокретностима (''одржај'') која траје дуже од 20 година. То је необориви правни основ или ''савесна државина'' за коју се тражи увереност у погледу законитог основа и права својине претходника.[5] (У црногорском позитивном законодавству се иначе, признаје тај правни основ). СПЦ испуњава те услове .

Дакле, СПЦ у најгорем случају, или уском једностраном политичком-антисрпском тумачењу догађаја након 1918. у члановима 62 и 63 Закона, има ''савесну'' и неспорну државину у периоду 1918-1941. (23 год) и у периоду 1991-2019. (28 год). Тачније , СПЦ има најмање 51 годину савесне државине.

Коначно, тврдње режима у Подгорици, које се цитирају у Другом мишљењу Венецијанске комисије, о некаквој ''превари'' 1991. од стране СПЦ, (наводно наивног) тадашњег премијера Ђукановића, су апсурдне и и у њих може веровати само природни савезник режима у Подгорици, такозвана Друга Србија и то из идеолошко-лукративних разлога (јер код њих и нема других). Упоређивање раста Ђукановићевог имовинског стања 1991. и 2019. показује да он, није био неко ко је на оштећеној страни у односу преварант и преварени.

Напротив.