Чвршћи економско-политички савез са Русијом спас за Србију

Договор у Бриселу који су парафирали Вучић и Дачић, а једногласно прихватила Влада Републике Србије, представља предају Косова и признање институција тзв. независне државе Косово. Срби са севера КиМ су уједињени у томе да се договор у овој форми не прихвати. Председник општине Зубин Поток Славиша Ристић изјавио је након разговора са Вучићем и Дачићем да у споразуму нема Србије већ „само интеграције у такозвано независно Косово“.

Срби са севера Космета су јединствени у неприхватању споразума са пуним правом јер се од њих тражи да се интегришу и спроводе косовске законе. Једини реалан и праведан избор било би расписивање референдума у читавој Србији јер је то једини начин да грађани искажу своје мишљење о споразуму са Приштином. “Тражили смо да се о споразуму изјасни народ. Свакако бисмо прихватили одржавање референдума, јер народ треба да се изјасни да ли хоће да прихвати да буде искључен из уставног и законског система Србије“.[1] Студенти Универзитета у Косовској Митровици су схватајући шта им се спрема изашли на улице у мирном протесту како би показали своју вољу да остају привржени матици. „Имамо ли ми право на будућност… Чије личне карте, возачке дозволе, здраствене књижице ћемо користити, где ћемо се лечити…Која држава ће издавати наше дипломе, чији ће печат бити на њима, по чијем програму ћемо радити, да ли остајемо интегрални део српског образовног система или постајемо дијаспора“, изјавио је председник студентског парламента Слободан Арсић.[2]

Сам Александар Вучић је најавио могућност расписивања референдума као форме преиспитивања народне воље. Он је изјавио следеће: „Ако у уторак саопште да ће прихватити резултате референдума, односно одлуку већине грађана, имаћемо рок од 15 дана и завршићемо ту причу”. Имајући на уму друге „политичке играче“ Вучић је изјавио и следеће: „Спремни смо да разговарамо о свим њиховим идејама, али страну нећемо да мењамо, заступаћемо оно што је потписано и то ћемо да бранимо пред грађанима. Ако то могу да победе, онда нека неко други води Србију, с тим немамо никакав проблем“.

Оно што треба да забрине сваког правог српског патриоту јесу Вучићеве речи да Влада Србије може да падне, али да не сме да падне одлука из Брисела јер је то једина одлука која наводно доноси будућност Србији. Вучић је чак и напао СПЦ речима: „Што се тиче става СПЦ, шта год да кажем ићи ће против нас. Али, имам једну реченицу - ми се не мешамо у то шта СПЦ ради и мисли, али читајући саопштење Синода СПЦ био сам веома разочаран, јер садржи политичке квалификације које су неистините”.[3]

Вучић је посебно истакао да СПЦ погрешно тумачи тачку 14 споразума, односно ултиматума из Брисела. Тачка 14, господине Вучићу, директно Косово и Метохију предаје у руке Албанцима јер у њој стоји да ће се закони Косова имплементирати и на северу Косова. Вучић је изјавио тим поводом следеће: „То је тачка која је преписана из неколико аката које смо до сада имали. То је потпуно бесмислена реченица коју су они назвали крунским доказом да смо признали Косово. Немојте да измишљате господо, јер они који су учествовали у писању тих текстова су то потписивали много година пре тога”. Осим тога он је рекао и да: „У овој земљи можете и ви да владате, немам ништа против да господин Амфилофије изађе на изборе и победи, али пре него што се то деси неће водити политику ове земље”, обраћајући се директно Амфилохију Радовићу. Ово показује да се Влада Републике Србије постепено одваја од воље народа.

Инсистирање на фантомском датуму за добијање исто тако фантомских преговора са Бриселом са неизвесним резултатом довољан је показатељ какав курс заузима Влада Србије. Председник Николић је наставио са политиком извињавања бившег председника Тадића и заиста ову власт ништа не разликује од претходне. Штавише, ова власт се непрестано крије иза ауторитета Русије како би сачувала оно мало образа што јој је остало: „Обе ове изјаве су [Вучић и Дачић] изнели, без сумње, како би се иза ауторитета Русије и њеног руководства сакрили од огорчености српских грађана који су незадовољни бриселском “нормализацијом“, коју је патријарх СПЦ, Иринеј, у свом обраћању народу назвао “издајом Косова“.[4] За Србију би далеко најбоље решење било да се одустане од несрећног споразума са Бриселом који значи издају свих националних интереса Србије и њеног народа на северу покрајине, али и јужно од Ибра. Актуелна власт инсистира на фамозним европским интеграцијама, али те интеграције неће подићи животни стандард становника Србије него напротив, цена за европске интеграције биће Косово и Метохија.

Вучић понавља да нам плате и пензије зависе од ЕУ што је апсолутно нетачно! За Србију би далеко најбоља политичка опција било расписивање референдума на коме ће се грађани Србије изјаснити да нису за продају због тамо некаквог датума. Уколико би Влада пала након референдума, то би било најбоља опција за Србију. У том случају под хитно треба разговоре о Косову преместити у УН, а то може учинити једино једна праведна, национално оријентисана и Влада која не пристаје на уцене од Брисела. Лидер ДСС-а Војислав Коштуница изјавио је да његова странка потпуно подржава мирни протест народа са Косова бриселском споразуму. “Бићемо уз свој народ на Косову и сви функционери и народни посланици ДСС придружиће се мирном отпору. Ово је судбоносно питање за опстанак Србије и уверен сам да ће народ победити и да овај споразум неће бити спроведен.“[5] Војислав Коштуница је потпуно у праву јер овим споразумом Србија испод жита продаје Косово ни за шта! Са духовно-културном колевком српског народа се не поступа тако. Докле ће се више Србија понижавати? На таласу еуфоричних извињења председника Републике стигао је и захтев из Приштине да се Србија извини због злочина на Косову! Тзв. косовски шеф дипломатије Енвер Хоџај је на свом твитер налогу написао следеће: „Извињење српског председника за ратне злочине у Босни је важно. Он би требало да се извини и за ратне злочине на Косову, које је спонзорисала српска држава“.[6]

Ово је кап која је препунила чашу! Србија мора да се окрене од тзв. политике европских интеграција и да тежи ка тесној економској и политичко-војној сарадњи са правим пријатељима, односно са Руском Федерацијом. Али то је могуће једино уколико дође до драстичне смене на кормилу Србије. Двери и ДСС су показали да могу да функционишу заједно на локалном нивоу. Потребна је и сарадња свих патриотско оријентисаних партија на републичком нивоу. Уколико српски народ победи на референдуму који је све изгледнији, онда ће Вучић и читава „проевропска гарнитура“ морати да оду. Србији би било најбоље да је воде политичке странке којима је заиста стало до бољитка њених грађана. Што се тиче спољне политике, Србија би са евентуалном променом владајуће гарнитуре требало што пре да се чврсто веже са нашим духовним и историјским пријатељима, односно са руским народом који сматра да су Срби један велики народ који живи у малој држави. Белорусија је потпуно интегрисала свој систем ПВО са руским системом, а руски министар одбране Сергеј Шојгу је изјавио да Русија и Белорусија планирају да изграде велику ваздухопловну базу на тлу Белорусије, што ће још више допринети кохезији у заједничкој одбрани ових држава.

Србија би са новом владајућом гарнитуром требало да Русији понуди нешто слично. Председник Белорусије Александар Лукашенко је изјавио да: „Руси и Белоруси су блиски народи и, ако затреба, имаћемо заједничку одбрану. Није ми јасно зашто Запад са забринутошћу реагује на наше војне вежбе. Маневри нису против Пољака или прибалтичких земаља, нити против НАТО“.[7] Руси и Срби су такође блиски народи и зашто Русији не понудити земљиште за изградњу војних база? Тиме ће Србија да се у потпуности препороди, вратиће се својим коренима, а и далеко лакше ће сачувати своје виталне националне интересе, а пре свега Косово. Руска Федерација нам је одавно пружила руку, само ми из неког разлога не желимо да је прихватимо. Не само да је неопходно да наше везе буду блиске у војној сфери, већ и у политичко-економској. Русија представља огромно тржиште које би могло да заокупи читаву српску привреду, а донације из Русије можемо добити под свакако повољнијим условима него када је реч о донацијама са Запада. Можда Србија не може да буде друга Белорусија због геостратешког положаја, али свакако може да буде много ближи партнер са Руском Федерацијом и то у свим аспектима.