Да ли је могућа консолидација опозиције?

Консолидација је најчешћа реч коју можемо чути када се говори о веома неповољном стању у нашој опозицији.

О њој се непрестано говори као основном предуслову за њен коначни излазак из дубоке политичке кризе у којој се налази још од губитка председничких избора 2012. Тада су силаском са власти, већина политичких странака које се сада налазе у опозицији, дошле у ситуацију озбиљне програмске, организационе, финансијске и кадровске дефанзиве.

Али што се више говори о потреби консолидације опозиције то она изгледа све мање могућа. То су јасно показали протекли председнички избори, јер опозиција није успела да истакне јединственог кандидата, и тако се сврста у што шири политички и изборни политички блок. Није постојао минимум политичког јединства и обједињавања, зато њен је пораз и био сасвим очекиван. Тако је отишла у неповрат ова могућност консолидације и остваривање озбиљнијег изборног успеха, који би донео нови политички замах и унео нову динамику унутар опозиционих политичких снага.

Основни проблем је сада у томе како и на који начин се дефинише сам процес политичке консолидације. Он се своди на дилему која ће од већ етаблираних странака (пре свега ДС која себе увек промовише као једини стожер окупљања опозиционих снага), или ново-настали покрет Саше Јанковића, бити центар окупљања опозиционих друштвених снага. Борба за водећу улогу у корпусу опозиције се одвија без обзира колико се она често прикрива изјавама о потреби сарадње и координације унутар њених редова.

Једна од непознаница је свакако садржана и у питању, да ли ће покрет Саше Јанковића моћи да на неким од следећих избора (београдским или ванредним парламентарним) сачувати или повећати достигнуто бирачко тело, или ће се оно крунити ако се не буде користила иста политичка формула како је то учињено на председничким изборима. Демократска странка је солидне изборне резултате Саше Јанковића прогласила за почетак своје политичке и изборне консолидације и раста у бирачком телу.

Једна од константи политичког живота у Србији, је у томе да не постоји стабилно бирачко тело везано трајније за одређену политичку концепцију, у шта смо се могли уверити много пута до сада. Једино се бирачко тело, као по правилу, одређено време стабилизује око владајуће странке, али губитак власти, значи и губљење упоришта у изборној вољи грађана. Зато и имамо толики број готово непостојећих странака, које постоје само у оквиру коалиционих договора са владајућом и доминантном странком.

 Излазак на политичку сцену Покрета слободних грађана Србије, претпоставља сударање са неумитним законитостима вођења политичке организације и учешћа у политици (градња политичке инфраструктуре, програмско профилисање и проблем финансирања политичког деловања). Покрет сада улази у политичку утакмицу, ослањајући се пре свега на подршку добијену на председничким изборима, са већ успостављеним политичким и страначким поретком.

Најважнији ће бити однос са Демократском странком са којом дели иначе основна политичка полазишта, али и истоветно бирачко тело, што може довести до уласка у отворенију политичку конкуренцију, у којој често нема места за велике и узвишене политичке идеје, а још мање за поштовање моралних принципа и идеала.

А управо покрет Саше Јанковића настоји да оживотвори и реафирмише значај и смисао демократских и моралних начела у политичком деловању, које неће бити обележено функционисањем гвозденог закона олигархије, који је присутан у свим политичким странкама. То је у Србији и њеном политичком животу, изгледа као готово немогућа мисија.

Али у томе је снага али и слабост овог покрета, који више личи на некадашњи Грађански Савез Србије, него што у измењеним друштвеним околностима може да оличава заиста нову политичку снагу у овој темељно разривеној политичкој заједници, у којој преовлађују лични и кљентелистички интереси, партијска послушност и култ партијског вође.

Један од главних проблема што она изнова истиче своју изузетност, нормалност, и неку врсту ексклузивитета у односу на бирачко тело владајуће странке, које проглашава за људе који припадају нижој и декласираној групи становништва.

Николас Кристоф у тексту “Прогресивци су задављени бесом”, бави се протеклим председничким изборима у Америци и указује управо на ову политичку појаву. Један од проблема са демократским бесом је што стеретипизира огромну и контрадикторну групу од шездесет и три милиона људи. Сигурно има у њиховим редовима и расиста и мизогина, али то не значи да је сваки Трампов гласач бели супрематиста. Има много разлога из којих конзервативна радничка класа гласа против сопствених економских интереса, али један од њих је подругљивост демократа који је називају неуком. То омаловажавање за Трампа је дар.

Без значајнијег ширења бирачког тела које ће свој глас дати опозиционим снагама тешко да може доћи до њене озбиљније консолидације. Јер и у нашим политичким околностима веома лако можемо препознавати демократски бес и  ширење стеротипа о нашем народу као руљи, подругљивост и свакодневно омаловажавање оних који не деле у овом времену опозициону политичку агенду. Таквим приступом се не може ширити изборна основа наше демократске, грађанске,  проевропске или  национално и евроскептично опредељење опозиције.

Ако се не промени начин одношење према укупном бирачком корпусу опозиција ће и даље остати затворена у оквирима својих политичких химера и често непотребно истицане ексклузивности и тзв.нормалности. Један од веома важних услова који су неопходни у процесу консолидације опозиције је повлачење јасне демаркационе линије према они политичким странкама и њеним лидерима који сада играју улогу омиљених опозиционара као то отворено чине Војислав Шешељ, Чедомир Јовановић и Ненад Чанак.

Најтежа и веома ограничавајућа чињеница је што је опозиција изгубила морални интегритет, истрајност и аутентичност у одбрани својих основних политичких идеја и опредељења, а суочава се и са отвореним презиром грађана према странкама. А спремна је често да  улази у непринципијелне коалиције које доносе једнократну корист али дугорочно обесмишљавају њихово политичко деловање.

Само превладавање широко распрострањене немоћи и безнадежности и истрајност у заступању и вери у основне демократске и моралне принципе може донети и консолидацију опозиције.

О истрајности у политичком животу веома је занимљиво сведочио Франсоа Митеран у разговору са Елијем Визелом: „Био сам изабран после тридесет и пет година политичког живота. Имао сам седмогодишње искуство из владе током којег сам научио руковање механизмима и проучавао садржај одлука које с се доносе. Затим током двадесет четири године сам био у опозицији када сам, ‘а цонтрарио’, могао да размишљам о томе шта бих ја чинио ако бих дошао на власт, које бих људе изабрао да ми помогну у тој акцији. Леону Блуму је требало петнаест година од 1912 до 1936. године да доведе Народни фронт до победе. Мени је требало десет година, од стварања Социјалистичке партије 1971, до мог избора 1981. године,  да бих постигао успех. Између та два датума , били су само привидни порази, уствари, напредовање је било непрекидно“.

На скупу присталица Александра Вучића приликом његовог полагања заклетве био је упадљив транспарент “Београд је за Вучића”. То је јасна порука да је кампања за изборе у Београду већ почела, али и како ће се она водити од стране напредњачког режима.

За растројену и ослабљену опозицију поставља се само једно питање. Да ли ће пропустити и ову прилику за своју консолидацију, или доћи до што ширег обједињавања и заједничког наступа што већег броја опозиционих странака, удружења, локалних иницијатива и појединаца? Понављају се исти изазови као у време одржавање председничких избора. Сада је већ тренутак да опозиција одговори на ово питање, или да се истакну захтеви да се створе елементарни демократски фер услови за одржавање градских избора у Београду. Ако до тога не дође, једино решење за опозицију је бојкот ових избора.

Познавајући наше политичке прилике, јасно је да су већ сада омиљени опозиционари, спремни да дезавуишу сваку идеју бојкота избора, зато они и добијају да у готово апсолутној медијској контроли постављају „непријатна питања” Александру Вучићу, глуматајући невешто најоштрију опозицију напредњачком режиму.

Можда су избори у Београду последња прилика за озбиљну и темељну консолидацију наше опозиције.