Politički život

Dan pobede

PDF Štampa El. pošta
Nikola Tanasić   
subota, 10. maj 2008.

Dan pobede – kako dalek beše on, Dok tinjaše u plamenu ugušenom.

Vrstu za vrstom, po ognju i prašini, Taj dan tako primicasmo mi.

Vladimir Haritonov, „Dan pobede“

Sudar sudbina 

Na koncu svakako jedne od najoštrijih i najagresivnijih predizbornih kampanja koje pamti naša novija politička istorija teško da su ostala dva politička pitanja oko kojih svi glavni akteri na javnoj pozornici nisu najdublje posvađani – a ipak se svi slažu oko jedne, najvažnije stvari. Nažalost, nije to prevashodnost kosovskog pitanja svoj ostaloj (pa čak i dnevnoj!) politici, nije to ni široko prihvaćena eshatološka priroda EU kao vrhovnog cilja vascele srpske istorije od Lazara naovamo. Ne, u pitanju je jedna prosta tvrdnja, koja leži u srcu svih sporova i žiži svih političkih krivina kojima su građani izloženi – tvrdnja da su ovo, naime, sudbinski izbori. I oni ne samo da su sudbinski (što je u jakoj konkurenciji sudbinskih izbora počelo malo da gubi na težini), već su oni, prema opštem uverenju sudbinskiji od svih sudbinskih izbora do sada.

Stvar nije naivna. Ako se prate predizborni slogani, javna obraćanja i autorski tekstovi novinara, analitičara i (drugih) partijskih delatnika koji ih prate, postaje jasno da se u nedelju, 11. maja, leta gospodnjega 2008. (ili godine osme po revolucionarnom računanju vremena), vaga sudbina jedne države i naroda. I ne bi to ni bilo strašno da je u pitanju neka zaoštrena dilema tipa „kamo dalje“ („od izvora dva putića“), ali naprotiv, u zalog se stavljaju fizičko održanje takvih vrednosti kao što su istorija, tradicija, dostojanstvo, sloboda i politički poredak nacije, ali i manje suvoparni i osetnije neophodni pojmovi kao što su poslovi, plate, penzije, stipendije, putovanja i tome slično. Strane su sve ove stručne termine predizbornog marketinga razdelile međusobno kao karte, i sada se nadmeću ko će izbaciti najbolju kombinaciju, olakšavši tako građanima gubitak svih onih drugih karata koje odoše u nepovrat sa ostalim političkim opcijama.

Oporost kampanje i naizgledna bezizlaznost položaja sluđenog građanina navodi nas da u dobroj nušićevskoj tradiciji sve okrenemo na šalu i nasmejemo se u brk svim spodobama koje prete biblijskim kugama sa TV ekrana, u intervujima i autorskim tekstovima poučno razlažu kako će sve propušteno za dvadeset godina nadoknaditi za dve do tri, ili su prosto sa bilborda sanjalački zagledane u svetle srpske horizonte. Nažalost, lako nam može presesti smeh, jer mnogo je zebnje i očekivanja uloženo u ovu kampanju. Upravo zato je i bila toliko nervozna, netrpeljiva, isključiva, nepomirljiva i napadna. Sudbinski izbor nije šala, još manje sudbinski izbori. Sudbinski izbor znači da ljuto možemo zažaliti ako ne odabermo mudro, dok nas nerazborit odabir može oterati u ličnu propast – sudbinski izbori, pak, znače da, ako svoj glas ne damo pravoj političkoj stranci, naša država, sa ono malo imetka, privilegija i nada što nam je u njoj ostalo, može biti upropašćena , na način koji suštinski prevazilazi mađustranačko etiketiranje. Nepovratno.

Evropska Srbija – evropska krava muzara (širi dalje)

Mnogi su već nebrojeno puta rekli da nije dobro što se od izbora za sastav Narodne skupštine, jedan u nizu mnogih u budućoj demokratskoj istoriji zemlje, pravi egzistencijalno pitanje pojedinačnog birača, da to doprinosi atmosferi nepoverenja, netrpeljivosti, društvenih sukoba, a u slučaju istinski negativnih političkih zaokreta smanjuje mogućnost odgovarajuće reakcije na stvarne pretnje. Uzalud upozorenja, „sudbinizovanje izbora“ pokazalo se kao vrlo uspešna politička strategija , koja je strankama prozapadne (reformističke, evropske, petooktobarske, kako god) orijentacije donela ubedljivu prevagu (mada ne i pobedu?!) na većem broju dosadašnjih sučeljavanja sa rivalima. One su je se stoga čvrsto držale do sada, dodajući samo ulje na vatru, u koju iznova bacaju građane iz godine u godinu, kako se oštrica njihovih argumenata tupi, a užasavajući lik alternativnog „starog režima“ razvodnjava u novom, postrevolucionarnom jadu, bedi i čamotinji.

Cilj ove strategije je sablazniti građane, zastrašiti ih i uceniti vlastitom budućnošću (poželjno i budućnošću njihove dece i unuka, te kreditima plaćenih stanova, automobila i letovanja), zatrpavajući ih istovremeno morem binarnih, „ili-ili“ izbora, koji se obavezno donose između razornih i neprihvatljivih (protivničkih) i poželjnih, oduševljavajućih (sopstvenih) opcija. Bira se tako između svetlosti i mraka, slobode (oličene u slobodi putovanja, naravno) i (samoskrivljene i zaslužene) izolacije, rata (u kome baš vaše dete treba da pogine) i mira (u kome se grade mostovi poverenja i putevi saradnje), bira se između prošlosti i budućnosti. Bira se demokratija i bira se Evropa, pri čemu ovo dvoje ide bez binarnih parnjaka, jer ako su njihovi parnjaci autoritarizam i Srbija, onda ono prvo nekako gubi na težini kao nerelevantno, a po pitanju ovog drugog se čak daje dodatni polet protivničkoj kampanji.

Ovakva kampanja, dakle, preti određenom prošlošću u neodređenoj budućnosti, i ne libi se da ponudi svoju viziju progresa oličenog u poslovima za one kojima se onemogućilo da rade, stipendije za one kojima se onemogućilo da uče i otvorene granice za one kojima se onemogućilo da putuju (odnosno odlaze i ne vraćaju se više). Ovakva kampanja je pozitivna , ona ne vidi balkanske plate i evropske cene, ne vidi grad u kome se trotoari (i ništa više) računaju u razvoj infrastrukture, ne vidi fakultete na kojima ima mesta samo za bogate koji sebi mogu priuštiti da za velike novce, ne učeći ništa zasluže diplomu koja im ionako neće ni za šta služiti, ne vidi bolnice koji služe samo da se o državnom trošku odrade operacije plaćene privatnim klinikama, ne vidi otimanja, potplaćivanja, iznuđivanja, ucenjivanja i prevare koje se čine u ime napretka oličenog u slikama mosta na Savi, lakog metroa i devojčice za laptopom, kao i realnim staklenim palatama (stranih, privatnih) banaka, kompanija i preduzeća, koje se dižu za tri puta manje vremena nego što je potrebno da se poploča pola kilometra beogradskih ulica. Ona ne vidi ništa od ovoga, jer ona jednim okom gleda u budućnost, a drugim budno motri na mračnu i sumornu prošlost koja samo što se nije povampirila. Sadašnjost je ionako značajna samo kao trenutak izbora između prošlosti i budućnosti. A ako neki njen aspekat baš i bode oči, ako neka ulica baš nema asvalta, a neka devojčica baš nema laptop – srediće se to koliko odmah, na licu mesta! Košta daleko manje od četiri godine planskih investicija, da ne pominjemo da ništa ne sme da kvari pogled na vedru perspektivu tolerantne i nasmejane Srbije bez granica (osim kada su u pitanju granice Suštinski Autonomne Pokrajine Vojvodine, na čiju će se višedecenijsku poharu odlučno staviti tačka, i Međunarodno Priznate Republike Kosovije, sa kojom se po hitnom postupku moraju uspostaviti dobrosusedski odnosi), koja može da se širi dalje i svojim osmehom osvaja Evropu.

Napred podrška ustanku Srbije (ceterum censeo Kosovo Serbia est)

Bilo kako bilo, i ma koliko to nama teško padalo, neke stvari moraju se uzeti zdravo za gotovo. Jedna od njih je da su, čak i među građanima i analitičarima koji ne vole da „istrčavaju pred rudu“ sa preuranjenim prognozama, radikali i narodnjaci u javnosti viđeni kao kičma nove vlade. Druga činjenica jeste da je kampanja „evropskih snaga“, koje se batrgaju za procenat više u ovoj bici za raspolućenu Srbiju u dosadašnjim izborima pokazala krajnje efikasnom, mobilišući neočekivane rezerve u biračkom telu samo da bi se sačuvao politički kurs koji zemlja ima već skoro deceniju. Utoliko su na ovim izborima sve snage koje su ovako prokazane kao „sile mraka, prošlosti i samoizolacije“, svaka na svoj način, odlučile da ovaj put neposredno odgovore na bačeni sudbinski izazov. Tako se i prihvatila binarna podela, i svom snagom bacilo na drugu stranu klackalice, ne bi li se videlo da li sve ono što obećava svetla (ali neizvesna) evropska budućnost vredi koliko stabilna i celovita država, nacionalna solidarnost i narodno dostojanstvo, zaštita državnih i nacionalnih interesa i stavljanje neprijatelja i saveznika na svoje mesto. Ovaj potez svakako je u očima mnogih oslabio silinu i upečatljivost ucene boljim životom, ali je istovremeno na zastrašujući način produbio jaz između političkih opcija, dovevši, po prvi put nakon dosta vremena, do situacije da je društvo zaista na ivici dubokog i razornog unutrašnjeg sukoba.

Suština ove retoričke strategije svodi se na pitanje treba li, pored svih blaga koja nam nosi evropska budućnost, još ikome država Srbija. Očigledno je, naime, da mnogima ne treba njena vojska, mnogima ne treba njena samostalna spoljna politika (čija se funkcija, čini se, završava sa upisivanjem na „belu šengensku listu“), dok nekima otvoreno nisu potrebne njene granice (osim prema KiM i Vojvodini), pa ni sami KiM, duhovno i kulturno središte njene tradicije i nacionalne ideologije. Zaista, Srbija sa svojim problemima, dugovima i repovima zaista prestavlja omču oko vrata mnogima koji bi se ove bede rado ratosiljali (po ugledu na Šiptare, po mogućnosti na Crnogorce) – ali ko je, građani, spreman da to javno kaže? Ko je spreman da proguta ovu ponižavajuću političku pilulu i otvoreno se založi za one, čija se politička opcija sa ovakvim stavom izjednačava? Upravo tu leži retorička oštrica, inače naprosto užasne narodnjačke kampanje. Ona pristaje (istina nevoljno) na gubitak „evropske karte“, ali zato stavlja sve što ima na srpsku, računajući da je sada, ako ikad, postalo jasno da se njih dve međusobno isključuju i poništavaju.

Ne govori se slučajno o igri karata – opcija koja je sve što ima uložila u postavljanje državnog poretka za prioritet svih prioriteta u unutrašnjoj i spoljašnjoj politici stavila je zaista mnogo na kocku. Sa druge strane, zblanuta politička javnost ne može se oteti utisku da je ovo zaoštravanje binarne retorike iz drugog ugla premlako i nedovoljno iskristalisano da bi dalo stvarne efekte. Jer dok se pravilno pojmu „Evrope“, koji dominira diskursom (i bilbordima) protivnika suprotstavlja pojam „Srbije“, niko se ne usuđuje da otvoreno i bez uvijanja kaže šta to suprotstavljanje znači. Zaista, Srbiji je teško, ona treba da se podrži, da se podigne, da krene napred, ali opšte fraze o Srbiji nemaju toliku težinu (ili bar, nakon svih ovih godina, ideološki odjek i, nimalo nebitno, medijsku podršku) kao opšte fraze o Evropi. Plitkim obigravanjem oko nacionalnog dostojanstva se tako dopustio i aminovao sa druge strane dirigovani zaborav kosovske teme, koja se, osim u predizbornim krilaticama, u javnosti više ne pokreće ozbiljno.

Kako se povampirio Puniša Račić

Iako potegnuta i izbačena na pozornicu, pitanja (upotrebe i uništenja) vojske, rodoljublja i izdajništva, saveznika i neprijatelja, pa čak i društvene pravde naspram divljezapadnog liberalnog kapitalizma, ostaju samo vrući krompiri sa kojima ova struja ne zna šta će. Dobaci se, istina, neko „izdajniče!“ nekome koje je prethodno doviknuo „izolacionisto!“, čak se i pripreti „lopove!“ nekom ko je uzviknuo „seljačino!“, ali nema još nikoga spremnog da ovako teškim rečima vrati smisao, značenje i dostojanstvo u srpskom političkom diskursu. A ukoliko „Evropi“, „budućnosti“, „poslu“ i „saradnji“ po smislu, značenju i dostojanstvu, bar prividno, „nema alternative“, onda je jasno ko u ovom „klinču sudbina“ odnosi marketinšku prevagu. Tako sloboda, suverenost i državnost gube korak za „Mangom i Zarom“, „belim šengenom“ i „vojvođanskom lisnicom u vojvođanskom džepu“, a rodna gruda zaostaje za zvezdanom prašinom.

U tom kontekstu treba razumeti rezignirani stav grupe navijača, koja je svojim skandaloznim posterima podsetila celu srpsku javnost šta, zapravo, znači potezati pitanja od državnog značaja – šta znači reč „izdajnik“ i kako se prema onima koji ponesu takav epitet treba odnositi, te koju vrstu individualne odgovornosti snosi onaj ko je poteže. Ako neko optuži predsednika države za „antidržavnu delatnost“, ili ga nazove „izdajnikom“, on je dužan da staloženo i otvoreno pozove institucije državnog poretka da protiv njega po tom osnovu deluju. A ako ovaj misli samo da „bezazleno etiketira“ u svrhu vlastite kampanje, mora računati da će se naći neko ko će, ponesen upravo tom etiketom sa kojom se duboko slaže, a rezigniran neefikasnošću državnih institucija, za uzor uzeti istorijski najvećeg podrivača tih institucija. Jer Puniša Račić nije samo jedan ogorčeni ratni veteran koji je za javnu uvredu sopstvenog naroda ubio dvojicu narodnih poslanika u Skupštini i zato dobio dvadeset godina robije (i istovremeno zasvagda okaljao srpski parlamentarizam, uzgred budi rečeno), on je istovremeno i pokazatelj krajnosti u koju može odvesti razočaranje i rezignacija demokratskim diskursom. Toga treba da se opomenu oni koji olako lepe izdajničke etikete, ali još više oni koji se njima sami kite, i sa njima, kao sa odlikovanjima, šepure po susednim zemljama i svetu. Krajnje je vreme da shvate da to nije samo unosno – već i opasno.

Živeo naš veliki poraz

Predizborna kampanja se tako istutnjala, i nakon što nas u jeku predizborne ćutnje omladinske nevladine organizacije pozovu „da iskoristimo svoje biračko pravo“ jer „mi odlučujemo“, a „Evropa nema alternativu“, ostaje nam samo da potrošimo ono malo živaca što nam je preteklo brojeći glasove u nedelju uveče. Za neke od nas, nedelja će biti dan pobede – kada će trijumfovati ono najsvetlije i najvrednije što imamo, i za šta smo se sve ove godine borili. A mi ostali ćemo se povući u mrak svakodnevice, psujući, kunući i računajući kada će sledeći izbori i kako ćemo ovo malo sredstava što nam ostaje rasporediti do tada (jer će ti izbori biti sudbinski i posle njih će sve krenuti nabolje).

I u svoj toj gunguli, kao i prethodnih godina, informativne emisije će ukratko da nas obaveste da se u Rusiji proslavio najmasovniji i najsvečaniji praznik posle Nove godine – Dan pobede. Pokazaće nam novog predsednika i premijera Rusije kako, sa osmehom, zajedno pozdravljaju defile vojske i vojne tehnike koji će se po ko zna koji put proparadirati Crvenim trgom, kao i trgovima drugih velikih ruskih gradova, kao simbol ruske spremnosti i rešenosti da brane svoju Otadžbinu i narod po svaku cenu, makar i od nastrašnijeg i najmoćnijeg napasnika. Za razliku od ostatka Evrope, koja će se o ovom datumu uvek postiđeno sećati, ne samo najstrašnijeg rata u istoriji, čijem je početku kumovala i nepočinstava, u kojim je cela saučestvovala, nego i sumorne činjenice da su je od nje samo izbavili upravo oni koje je tako uporno od sebe odbacivala; za razliku od te Evrope, Rusi na ovaj dan nemaju čega da se stide, jer su taj isti rat izneli na svojim plećima, oprali ga svojom krvlju i svoje medalje za hrabrost dobili zasluženo. A ove godine cela Rusija će biti u znaku pobede, jer prethodna godina je bila njihova. Nisu samo postali još moćniji, još bogatiji i još ugledniji. Dobili su novog predsednika koji je svima, a pre svega Rusima, dokazao da se u toj zemlji poštuju demokratske procedure, njihov odlazeći predsednik napustio je fotelju kao Tajmsova ličnost godine, trijumfujući nad političkim rivalima u svakom javnom susretu, ali, što je možda još važnije, prvi put otkako se ovakva istraživanja vrše, Rusiju je veći broj stanovnika sveta ocenio pozitivno nego negativno, čime je ozvaničena njena rastuća popularnost kao pouzdanog saradnika, odanog saveznika i odgovornog člana međunarodne zajednice.

I kakvo će partijsko slavlje u Beogradu moći da se poredi sa ovim velelepnim prizorima? I kada će srpska prestonica moći tako otvoreno i tako čista srca da slavi neku svoju pobedu? Ne zanosimo se kako su naša velika braća blagoslovena resursima i povišenom cenom nafte na svetskom tržištu! Nije nafta mogla povratiti Rusiju iz čamotinje u koju je upala, kao što nije potrebna maloj Srbiji da se izdigne iznad svog sadašnjeg ništavila. I Srbija je blagoslovena svakolikim resursima, ima i ona na čemu da se razvija, ali ona nije ostvarila nacionalnu saglasnost niti po jednom vitalnom političkom pitanju sa kojim se suočava. Za razliku od Rusije, Srbija nije spremna da svoju Otadžbinu, niti narod, brani svim sredstvima, za nju ni Otadžbina ni narod nisu više svetinja. Građani Srbije su ih oboje prezreli (prezrevši tako sami sebe), isto kao što su prezreli onu istu Pobedu koja stoji iznad svih drugih u XX veku, kojom se srpski narod mogao dičiti sa jednakom gordošću kao i ruski, a koje se odrekao kada je sa ulica svoje prestonice obrisao tragove AVNOJ-a, 7. jula, 20. oktobra i jednog od najdostojanstvenijih datuma savremene srpske istorije, po vrednosti uporedivog samo sa Vidovdanom – 27. marta. Srbija u kojoj antifašističku baklju nose isti oni koji su nekada sa oduševljenjem dočekivali nemačkog okupatora, mašući zastavicama u ime neke druge „porodice evropskih naroda“, Srbija je koja je izgubila svaki odnos sa „sumornom prošlošću“, pa joj ništa ne znači ni „svetla budućnost“ ka kojoj nikako da se uputi. Rusija je sebe od najvećeg gubitnika devedesetih načinila pobednikom koji nezadrživo hita u budućnost. Srbija to neće moći, dokle god njene pobede budu značile poraz za polovinu njenog stanovništva – kao, uostalom, na ovim izborima.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner