Доследност и наша опозиција

У многобројним анализама актуелног политичког и страначког живота често се може чути оцена да смо са доласком на власт коалиције СНС-а и СПС-а враћени у само окриље мрачних и тегобних деведесетих година. Ова оцена се посебно односи на све чешћу и све отворенију рехабилитацију проверених политичких кадрова из времена када је владала социјалистичко-јуловска коалиција уз свесрдну радикалску подршку.

На политичку сцену изнова ступају заиста најопскурнији и често најозлоглашенији представници и гласоговорници старог режима, али сада као заступници реформисане и модернизоване Социјалистичке партије Србије (а ради се у ствари о својеврсној политичкој травестији). Више се ради о жељи оних политичких и аналитичарских кругова који би желели да виде стварну реформу Социјалистичке партије него што се то реално дешава у политичком животу, јер се не мења начин њеног политичког деловања, који се ослања на праксу установљену када је ова партија имала апсолутну власт у овој земљи. Међутим, постоје заиста веома знаковите сличности са временом деведесетих година. И данас имамо једну јаку политичку странку која има готово натполовичну подршку у јавности и политичког вођу који је концентрисао готово апсолутну моћ у својим рукама, као нови политички месија и новорођени и преумљени носилац и главни стуб проевропске политике која нема алтернативу. Такође, на страни опозиције имамо разједињеност, суревњивост и борбу за првенство у вођењу опозиционог блока. Али у деведесетим годинама, за разлику од времена у коме данас живимо, опозиција је имала озбиљну политичку снагу и способност да покрене грађане и одржава веру у долазак бољих и праведнијих времена.

Имала је два најважнија политичка својства која чине опозицију валидним и респектабилним политичким фактором – морални кредибилитет и корпус демократских идеја које су чиниле покретачку снагу у борби против тадашњег режима. Управо су та нада и морални интегритет били највеће извориште веродостојности и моћи тадашње опозиције ма колико она била нејединствена и поцепана, али имала је један изузетно важан обједињавајући фактор, борбу за остваривање демократских принципа и промену ауторитарног начина владавине. И што је још важније, постојала је јасна демаркациона политичка, идеолошка, културолошка и морална граница између власти и опозиције. У протеклој деценији је та граница брутално избрисана и поништена и просто је отужно гледати како се представници странака (укључујући и тзв. опозиционе) утркују ко ће пре понудити своје добре услуге владајућем режиму или бити на располагању за обезбеђивање посланичке већине у Парламенту.

Зато не треба да нас чуди што се већ дуже време јавља велика равнодушност и апатија која уништава наш друштвени и политички живот сводећи га на бесомучно страначко намиривање и све огољенију и бескрупулознију политичку трговину, што ствара све већу разочараност у нашем друштву. Још је Монтескје говорио да је равнодушност највећа опасност за државу. Ми имамо при томе комбинацију равнодушности и немоћи конституисања респектабилне политичке алтернативе, а опозиција је у великој мери сама себе маргинализовала и дезангажовала. И управо се зато наша опозиција (оно што је од ње преостало након свих политичких трговина и намиривања) налази усред дубоког мора равнодушности, апатије, неверице, изневерених нада и она није више способна да обнови уверљив и делатан морални дигнитет који је основа сваке респектабилне опозиционе политике. Она не може да пружи ваљане доказе да је морално супериорнија у односу на представнике садашње власти који се представљају као велики борци против корупције (али само да не буду додирнути њихови најзначајнији кадрови).

Некада су представници опозиције у деведесетим годинама (већина је нажалост и данас активна на нашој политичкој сцени) говорили да су поштење и моралност најбоља залога за успех сваке политике. Данас ни они сами у то не верују, а велико је питање да ли су искрено веровали у те принципе када су их својевремено заступали. Време је показало да нису, и сада у то можемо веома лако да се уверимо. Поред губитка могућности да реафирмишу моралност и морални легитимитет у политици опозиција је утонула у потпуну безидејност, она нема респектабилан корпус идеја које би имале потребну покретачку и мобилизаторску снагу, али и створиле јасну идеолошку и политичку поларизацију која би омогућила да се распознају снаге опозиције и владајуће странке. Та граница мора да буде јасно и прецизно идеолошки и политички успостављена да би могли да имамо основне услове за функционисање демократског система – сучељавање различитих идеолошких и политичких позиција у решавању економских, социјалних, културолошких и националних проблема.

Наша опозиција је веома далеко од изузетне мисли Виктора Игоа „Ништа није тако снажно као идеја за коју дође време”. Странке које сада чине нејаку и конфузну опозицију препустиле су већину покретачких идеја владајућој коалицији (борба против корупције, процеси европских интеграција, решавање косовског питања, економске и политичке реформе, модернизација и европеизација друштва), оне немоћно тумарају неспособне да артикулишу озбиљну и веродостојну демократску политичку алтернативу јер је очигледно да Србија сада све више клизи у својеврсни једнопартијски популизам и систем у коме се могу препознати све израженије ауторитарне црте и успостављање система владавине новог политичког вође, који постаје алфа и омега у решавању свих друштвених проблема и то стављајући се изнад постојећих демократских институција и процедура.

Све више можемо видети и препознавати како функционише успостављени систем демократуре. У опозиционим странкама влада уверење да ће бити веома лако повратити народно поверење. О томе нарочито говоре функционери Демократске странке који још не могу да схвате да се налазе у опозицији. Али враћање изгубљеног поверења је изузетно тежак и захтеван подухват јер су изневерени основни демократски идеали и прокоцкан на јефтин и грамзив начин велики морални кредит који су неспорно имале странке које су извеле демократске промене у октобру 2000. године.

Тај драматичан губитак поверења се претворио у бес, апстиненцију и велико разочарање јер је протекла деценија демократске владавине донела смо козметичке и површинске промене и сада доминантног начина (једнопартијског) владавине, али и пљачкашку приватизацију, губљење стотина хиљада радних места, тајкунизацију, спрегу политике и крупног капитала, велико и разарајуће осиромашење нашег народа, његово социјално и морално безнађе које га је довело на руб пропасти. И вечите страначке вође које су сада у опозицији мисле да је довољно да изговоре пар пригодних реченица извињења да се поверење народа опет задобије као у некој политичкој бајци. Али та бајка не постоји, јер је створен сурови свет експолоатације и дивљег капитализма који растаче и последње остатке наше народне воље и снаге. При томе је садашња опозиција изгубила и свој темељни социјални и политички ослонац, готово је завршен процес уништавања и политичког декласирања средњег слоја који несмањеном жестином траје дуже од две деценије.

Тако је опозиција сасвим природно изгубила свој основни ослонац, она сада не може да артикулише све веће социјално незадовољство најширих слојева из редова губитника транзиције јер њихово поверење никада није ни успела (а нити је искрено и покушавала ) да задобије и очува. То тек сада није у стању да учини Демократска странка иако се представља (прилично неуверљиво и јалово) као социјал-демократска организација, још мање то може Либерално демократска партија као искључиво неолиберално оријентисана групација, док је ДСС забављен својом све јаловијом одбраном устава и легалитета.

Овако драматично дезангажована и безидејна опозиција није пронашла још увек (а не назире се озбиљна могућност да је способна и спремна да то и учини) прави одговор на прекомпоновање политичких односа и снага у нашем друштву. Она је остала заробљена у својим политичким и идеолошким шаблонима које је користила од почетка увођења вишестраначког система и тиме саму себе увела у замку анахроности, немоћи и неспособности да мења не само своје већ овештале идеолошке поставке већ и своје окоштало и превазиђено организационо и програмско устројство. Она више није онај преко потребни демократски динамички политички фактор који мењајући себе мења и само друштво.

„Наше доба лежи свом тежином на нама. Ми смо још увек болесници и далеко смо од тога да постављамо тезе и разматрања о својој болести”, записао је Иво Андрић, и овим исказом као да је поставио најпрецизнију политичку дијагнозу наше садашње опозиције, која нити може да нам олакша тежину нашег доба, нити успева да на прави начин расправља и поставља тезе о мерама које ће допринети превладавању наше дубоке економске, моралне и политичке кризе. За такав подухват је за нашу опозицију неопходно да изађе из зачараног круга о коме је говорио Борислав Пекић: ”Опасно је за било коју партију да буде у положају из кога не може разликовати оне који су у њој из опредељења од оних који су у њој из интереса. Нашем начину животу недостаје доследност, отуда потиче већина наших духовних, душевних и друштвених криза”.

Неспособност да се одбрани и остварује принцип доследности је главна одлика наше садашње опозиције, а доследност у политици је основ моралности без које опозиција не може да добије толико потребни политички и људски кредибилитет. Само политичке и и друштвене снаге које буду реафирмисале снагу доследности, начелности, моралности и створиле јасну идеолошку платформу за дубоке социјалне и економске промене нашег друштва инспирисане тежњом да смање ендемско сиромаштво, реактивирају принцип социјалне правде, створе услове за разбијање политичких и економских монопола и тако омогуће деловање слободног тржишта и функционисање владавине права, биће у прилици да обнове смисао опозиционог деловања и снажно заталасају мртво море равнодушности које нас сада окружује и окива.