Farenhajt 9/9

``Vidite Vaše visočanstvo, moj najstariji brat je najbolji. On je u stanju da uoči bolest pre njenog nastanka, i da je tada izleči. Njegova sposobnost je poznata samo nama u kući.

Od mene je bolji i moj srednji brat, jer on leči bolest u samom početku. O njemu se zna u našem susedstvu.

A ja? Ja puštam krv, radim masažu, mućkam eliksire, i o meni se zna u čitavom carstvu!``

Generalni oksimoron

Dok se ovi redovi pišu ne zna se ishod glasanja u Generalnoj skupštini UN, povodom rezolucije koju (ni)je Srbija podnela. Štaviše ne zna se ni njen tekst. Sve to liči na nekog muzičara koji kreće na koncert, a još uvek ne zna da li će svirati klavir ili kontrabas.

Dok se ovi redovi pišu, nekih 1.500 km zapadnije, u Briselu, dele se ćuške, klempe, packe, lekcije, nekim našim izabranim predstavnicima kako bi od klavira napravili kontrabas, i na njemu odsvirali Paganinijev ``Kapričo``. Birokratama EU nije dovoljno Srbiju samo poraziti. Nije čak dovoljno uz to i Srbiju poniziti. Treba je i ismejati.

Dok ove redove čitamo sve se već zna. I tekst rezolucije, i ishod glasanja, i reakcije domaćih i stranih gospodara naših sudbina, pa i mogućih zaoštravanja na domaćoj političkoj sceni. No, to nije tema ove priče.

Verovati u princa na belom konju, Saletovu ``trojku`` u poslednjoj sekundi, ili u bingo premiju, nije zabranjeno. Naprotiv, može da popuni prazninu dok čekamo tramvaj, da razvija maštu i slično. Međutim, u realnom svetu, a naročito u međunarodnim odnosima, uspeh ili neuspeh se ne postiže na ruletu, nego u dugoj, strpljivoj, pametnoj i odlučnoj borbi. To važi i za najmoćnije zemlje sveta, a o malima da i ne govorimo.

Stoga, ishod glasanja u Generalnoj skupštini koje će se odigrati (ili se već odigrao, zavisno od toga da li ste pisac ili čitalac ovih redova) 9.IX 2010, sigurno ne može biti ni pobeda, ni poraz, već samo jedan u nizu događaja, nakon kojih slede novi događaji. Ako bude poraz, budimo sigurni da će to biti uvod u nove napade na naše državne i nacionalne vredosti. Ako bude pobeda, budimo sigurni da već sutradan nećemo moći sa glavom van torbe ići u Dečane na liturgiju, već će za tako nešto trebati još mnogo napora, mudrosti i vremena.

Običan građanin Srbije, kakvih je ogromna većina, ne plaši se političkih pretnji, pritisaka, zakukuljivanja i zamuljivanja, i pored toga što ga hičkokovski zabavljaju urokljivi pogledi spikera i njihovih starnih i domaćih gostiju nacionalno frekventnih televizija. Zašto se onda njegovi izabrani predstavnici plaše? Ili znaju nešto više od građana, ili ne znaju šta građani Srbije znaju. Pa da ih obavestimo.

Običan građanin Srbije nije politički izuzetan, nije kulturno kontaminiran, a nema pojma ni o etničkim odnosima, humanitarno pravo nije učio po Bolonji, a doduše otvoren je za društvo, štaviše u tu svrhu uvek ima neki crni fond. Što jes`, jes!  

Običan građanin Srbije zna gde su granice njegove države, dok njegovi politički predstavnici i nacionalno frekventni instruktori to još istražuju. I uopšte ako mu je nešto nejasno, konsultuje knjižicu koja se zove Ustav Srbije i savršeno je miran i obavešten. Njegova elita više voli beletristiku.

Običan građanin Srbije zna da je Savet Bezbednosti UN, važan organ Svetske organizacije, u kome sede predstavnici najmoćnijih sila. Isti taj građanin zna, da je taj važan organ UN rezolucijom 1244 presudio da su Metohija i Kosovo delovi republike Srbije, i da iza toga i danas stoje dve od tri namoćnije zemlje sveta. Njegova elita to ne zna, pa traži nove sudove u kojima nema moćnih prijatelja, a i čijim sudijama objektivnost nije primarna. Zašto prosto kad može komplikovano?

Običan građanin Srbije zna da zaposedanje dela teritorije naše zemlje (pa makar i ratom), bez pristanka države Srbije, bilo direktnog, bilo indirektnog preko UN , predstavlja klasičnu okupaciju. To njegova elita ne zna, pa čak samoinicijativno suverenitet UN (čiji je Srbija član) prenosi na EU kao stranu u rešavanju krize, a da čak nije ni njen član! Zamislimo da Leo Mesi kao igrač Barselone, ode tek onako da odigra malo za Real, jer je paelja u Madridu ukusnija. Što ne može u fudbalu, ne bi valjda trebalo ni u politici.

Običan građanin Srbije zna, da EU, kao organizacija nije priznala okupaciju dela naše zemlje, jer je za to potreban konsenzus svih njenih članica. Njegova elita to ne zna. Neke države EU jesu, a neke nisu. EU kao organizacija nije, pa čak i da jeste, niko Srbiju ne može primorati da prizna okupaciju (primer Kipra). Usled nepoznavanja činjenice da nismo članica EU (uzgred, Briselom kruži trač da ćemo postati član 2033, kada EU planira da se pridruži misiji na Marsu), naši političari dozvoljavaju (naravno da su primorani) da neke evropske zemlje koje su priznale okupaciju dela Srbije, arbitriraju čak i u UN. I to ne samo da arbitriraju, njihovi predstavnici prete. Možda ni oni ne znaju da im mi ništa ne dugujemo. Štaviše, nemačkog ministra inostranih poslova je trebalo povesti u Šumarice da se i lično uveri. Tamo je i zgodan ambijent za razgovore- zelenilo, cveće, tišina... Samo se čeka dan kada će Grci ili Španci reći: - Čekaj bre, ako se vi prema Kosovu tako odnosite, a vaše je, što da Vas mi podržavamo. Zar nam nije bolje da se ne konfrontiramo sa Nemcima, a uz to smo i članovi Unije!

Eto tako, od suvereniteta garantovanog od strane UN, raznim diplomatsko-političkim bravurama: standardima pre statusa, statusima pre standarda, standardima pre standarda, Evropi bez alternative, alternativi bez Evrope, oslanjanjem na prijatelje naših neprijatelja, sami smo sebe doveli u položaj nekoga ko podnosi rezoluciju, pa čak ni sami nismo spremni da iza nje stanemo, pa ma koliko nam u Briselu uvrtali ruku. Zašto je to važno?

Razvija se zastava

U slučaju da istrajemo na rezoluciji (za koju lično smatram da je nepotrebna, ako nam rezolucija 1244 već garantuje suverenitet, a na čijoj primeni upravo mi nikada nismo insistirali), koju smo podneli GS UN,  pokazaćemo ozbiljnost, kakvu-takvu.  

Nedavna blokada Novog Pazara, i neredi u gradu, po svemu sudeći sinhronizovani sa ``briselskim uvrtanjem ruke``, pokazuju koliko je sve povezano, i koliko okupacija Kosova i Metohije ne sme da se posmatra izolovano, već kao deo opšteg narušavanja suvereniteta naše otadžbine. Pristanemo li na briselske pritiske (a dok se ovi redovi pišu još uvek se to, kao, ne zna), novopazarske ustanike Evropa mora da nagradi. Sve se plaća.

Malo nas zna da reč sandžak, potiče od turske reči sancak, što znači zastava, a u Otomnskom carstvu je označavala teritorije pod vlašću sultana. Evidentan je nakon 1999. uspon Turske uz podršku EU i SAD, a takođe i njen sve veći ekonomski i politički uticaj na zapadnom Balkanu.

Očigledno je da se u Srbiji promovisao još jedan ozbiljan problem, - novopazarski. Izgleda da je propuštena šansa da se pozove onaj prvi doktor sa početka ove priče. Polako ističe vreme i za onog drugog. Nadajmo se da ovoga puta nećemo dočekati onog najgoreg a najpoznatijeg, koji pušta krv, masira i mućka.