”Говор мржње” – о селективној употреби једне синтагме

Несумњиво једна од најмалигнијих метафора, која је обележила почетак и ток крвавог разарања југословенске државе, сажета је у синтагми „говор мржње”. Нећемо, међутим, много погрешити ако кажемо да је не само ”говор мржње”, него и његова селективна и тенденциозна употреба добрим делом допринела распиривању мржње и бестијализацији трагичних сукоба југословенских народа. Иако су релевантна постратна истраживања јавног мњења белодано показала да је деведесетих година прошлог века ”говор мржње” бујао на целом простору бивше Југославије, зачудо, овај термин још увек се углавном користи као ознака ратног дискурса, који је доминирао у српским државним медијима деведесетих година XX века. То потврђује и податак да је програмски Савет РТС, следећи државну политику извињавања по сваку цену, коју је инаугурисао Борис Тадић, једини јавни сервис у региону који је упутио извињење због ширења „говора мржње”.

Корени овог отровног говора дубоки су, а настојања компетентних истраживача да прецизно утврде генезу и име творца ове злокобне језичке кованице још увек нису дали поуздане резултате. Већина упућених у савремене језичке и политичке феномене сматра да је термин „говор мржње” настао према енглеском обрасцу hate speech. ”Овако одређен, говор мржње јесте средство којим се у мобилизаторске сврхе служи језик политике оријентисане на ућуткивање или одстрањивање опонената, и то често у фази припрема за рат и током рата, када говору мржње припада водећа улога у оркестрирању ратне реторике.” (Бугарски)

У први мах, чини се да је лако рећи шта “говор мржње” значи, али тачно идентификовати онога ко се у политичким борбама таквим говором служио и служи није увек сасвим једноставно. Ако пажљивије погледамо историјски контекст у којем се ова врста говора јавља, приметићемо бројне парадоксе.

За највећи део не само светске, већ и великог дела српске јавности носиоцем неславне титуле најомраженије политичке личности, главним узроком и симболом трагичног разарања Југославије сматран је српски председник Милошевић. Изгледа, међутим, парадоксално да је Милошевић у светским медијима називан ”балканским касапином”, али исто тако и најснажнијим „гарантом мира” на Балкану у постдејтонском периоду. Не улазећи у то да ли у оваквим тврдњама постоји и доза истине, тешко можемо без моралних дилема прихватити употребу ових етикета.

Тек кад погледамо ко и како у политичком пољу именује носиоца ”говорамржње” ствари постају нешто јасније. И у једном и у другом случају то су пре свега најмоћнији амерички и западни медији, кључни инструменти за креирање савремене политичке слике света, а пре свега перцепције главних политичких актера међународне политичке арене. На бројним примерима који говоре о начину употребе и злоупотребе ове злокобне метафоре показује се сасвим уверљиво да политичка моћ, користећи медије, интерпретира политичке догађаје и даје им значење и боју властитих интереса.

Што се тиче саме синтагме ”говор мржње”, чини се да је њено разорно дејство расло с њеном селективном употребом, како на домаћој, тако и на међународној политичкој сцени. Без икакве намере да бранимо лик и дело Слободана Милошевића, већ објективности ради, покушаћемо да укажемо на неке аспекте политичке борбе из перспективе употребе овог појма. Милошевићеви домаћи политички опоненти, студенти, бројне невладине организације, опозиција, црква, и др., показивали су своју политичку ”имагинацију”, тако што су понекад поред острашћених, а често и највулгарнијих вербалних напада, изводили и политичке перформансе у којима су свог највећег политичког противника тражили и у зоолошком врту. То показује да су они своју демократску политичку борбу са Милошевићем не само на симболичком плану, већ и у буквалном смислу срозавали на ниво зоологије.

Ништа блажи у својим иступима нису били ни поједини опозициони прваци, који су нападали и јавно претили Милошевићу вешањем на Теразијама, као у доба најжешћих нацистичких погрома против Јевреја, што ће остати записано најцрњим словима у аналима наше савремене историје и демократије. Иако Милошевић својим политичким противницима (бар у персоналном смислу) није узвраћао истом мером, нити је јавни тужилац покретао тужбе против лица која су на увредљив начин иступала у јавности против тадашњег председника Србије, већина домаћих и страних политичких аналитичара наше јавне сцене, остала је при томе да су Милошевић и његов режим били главни, а за неке и једини извор ”говора мржње”.

Треба, међутим, нагласити да Милошевићеви противници нису користили „говор мржње” само против њега, него и против његових присталица и гласача. Та врста отровног говора нарочито је била усмерена према пензионерима. Ако бисмо се држали касније прихваћених лингвистичких и правних дефиниција ”говора мржње”, увреде опозиције упућене пензионерима могле би се узети као израз хомофобије према мањинским друштвеним групама.

Да Милошевић и његов режим нису били једини извор ”говора мржње”, показује и чињеница да са његовим одласком са власти не само из политике, политичке публицистике, већ и из медија и неких сфера културе, овај злоћудни облик комуникације није нестао. То је индиректан доказ да српска демократска јавност није била имуна, ни тада, а богами ни данас, на селективну употребу и тумачење смисла ”говора мржње”, и да су, због проблематичне примене тих мерила жртве те манипулације често били управо они који су оптуживани као његови главни протагонисти. Ова констатација важи и за појединце и за групе људи.

Недоследности у тумачењу смисла ”говора мржње”, и његове употребе као негативне етикете, или начина најгрубље стигматизације неке етничке групе или колективитета, изгледају још драстичније када ствари посматрамо у ширем политичком контексту. Дуго се у већини домаћих и страних истраживања узрока ратних збивања на тлу бивше Југославије истицало да су ”говор мржње” користили само Срби, док су се ретко могле срести критичке анализе ове врсте говора албанске, бошњачке, хрватске или припадника неке друге нације, усмереног према Србима. То показује да ”говор мржње” није само адекватна синтагма, како тврде неки домаћи и страни лингвисти, којом се именује врста злоћудног ратнохушкачког говора, већ често опасна политичка етикета којом се у јавности жигоше и дисквалификује неки појединац, народ или група људи.