Јесен демократије

(Приказ књиге: Маринко М. Вучинић, Глуво доба демократије у Србији, издавачи, Нова српска политичка мисао и Сигнатуре, Београд, 2012)

Политички аналитичар средње генерације Маринко М. Вучинић штампао је књигу својих политичких анализа, које је, нешто мање од једне деценије, континуирано објављивао на сајту Нове српске политичке мисли, у часописима Херетикус и Књижевни лист и дневним листовима Политика и Данас. Важно је напоменути да се Вучинић, као политички аналитичар, формирао у кругу Нове српске политичке мисли, несумњиво, нашег водећег часописа за политичку теорију, који се доследно залаже за ургентни повратак критичности, начелности и моралности у политику и друштвени живот.

Наслов овог осврта није никаква случајна алузија на једну филозофску књигу трагично преминулог председника Демократске странке Зорана Ђинђића, који је био, несумњиво, један од симбола петооктобарских политичких промена и еуфорично слављене српске демократске револуције. Сва дешавања која су пратила кратку Ђинђићеву премијерску епизоду, и потоње српске демократске владе, само су додатно крњила углед и скромне демократске потенцијале српске политичке елите. О томе какав је ауторов став о консеквенцама ерозије моралних принципа на нашу јавну и политичку сцену у протеклом раздобљу речито говори већ сам наслов његове књиге – Глуво доба демократије у Србији. У периоду од 2004. до 2012. године, Вучинић је, у нешто више од четрдесетак чланака и осврта, зналачки исписао детаљну критичку хронику суморног политичког живота савременог српског друштва.

Настојећи да што прецизније и упечатљивије прикаже актуелно стање демократије у Србији, аутор, помало на парадоксалан начин, екстензивно наводи цитат из чланка објављеног у часопису Мисао 1920. године у којем се критички говори о катастрофалном стању демократије у нашој земљи. Писац овог чланка с нескривеном резигнацијом истиче да партијски живот код већине грађана “изазива одвратност”. Штавише, многи људи сматрају да су проблеми који оптерећују друштво последица постојања партија. Рад политичких партија одобравају само они који од њих имају личну корист. Главну ману постојећих партија, аутор чланка види у начину њиховог вођења. Грађане посебно иритира то што се политичке партије не баве реализацијом својих програма, већ, углавном брину о личним и котеријским интересима и циљевима. Иако је од настанка цитираног текста прошло нешто више од осам деценија, Вучинић с резигнацијом констатује да се овој дијагнози нашег политичког живота ни данас не може ништа одузети. Напротив, облици моралне и политичке корупције и данас, као и почетком XX века дубоко прожимају не само политички живот, већ и остале сфере друштва.

Пажљиви читалац, међутим, приметиће да Вучинићева збирка радикалних критика и политичких анализа, нуди много више од саме детекције црних рупа српског политичког универзума. Аутор се посебно бави анализом кључних јавних дебата о европеизацији и модернизацији нашег друштва и реформи његових институција. У тим споровима, он посебно разматра полемичке ставове о ”петооктобарским монтањарима”, и тзв. ”мисонарској интелигенцији” Слободана Антонића, који су у нашој јавности покренули расправу о проблему концепта и темпа реформи друштва и питање о улози интелектуалаца у јавном животу и потреби промене културног модела савременог српског друштва.

Низом примера, везаних за најважније аспекте политичког деловања главних актера на српској политичкој сцени, Демократске странке, Либерално демократске партије, Г17, СПС, аутор показује, како су конфузију политичких оријентација и анахроних система вредности репродуковали управо они који би требало да према њима имају критички став.

Већ сам избор политичких проблема и теоријски утемељен приступ у њиховом разматрању, говори нам да Вучинић спада у оне представнике наше јавне сцене, који не прихватају став да постоје питања о којима не треба писати, јер за то “још није време”. Он не спада у оне посленике јавне речи који прихватају начело о одложеној храбрости. За њега би прихватање тог начела значило, у ствари, пропуштање праве прилике да се важне ствари расправе на време.

У својим разматрањима, аутор се не бави само проблемом политичке културе, већ културу сагледава као фундаменталну претпоставку целокупног цивилизованог живота савременог демократског друштва. Стога, он скреће пажњу на поражавајуће резултате најновијих истраживања која говоре да само 0,2 % ученика слободно време најрадије проводи у установама културе, док је две трећине потпуно незаинтересовано за културна збивања. Статистички подаци показују да културне програме посећује само 8,5%, док 85,8% средњошколаца ретко или никада не посећује музеје, а 85,4% није присуствовало никада књижевној вечери. Из ових истраживања се види да 65,7% средњошколаца често одлази у клубове, 43,6% на спортске догађаје, а 24,3% на концерте популарне музике. Аутор с правом сматра да ови подаци не говоре само о драматичном дефициту наше просветне политике и урушавању, пре свега, образовне и васпитне улоге нашег школства, већ се ради о темељном разарању система вредности и маргинализацији културе у образовању и формирању личности младих људи, што ће се директно одразити на општи квалитет живота и будућност нашег друштва.

Да би показао дубину ерозије политичке културе, аутор подсећа на време када је руководство ДС чинила културна елита српског народа. Као искрени поборник високих стандарда у демократској политичкој култури, Вучинић се у својим разматрањима залаже за очување континуитета српске демократске политичке културе и указује на важност политичких идеја и схватања демократије коју су стварали Љуба Давидовић, Милан Грол, Борислав Пекић и Љубомир Тадић.

Поред низа аномалија, од којих пате наше крхке демократске институције и настајућа интелектуална и политичка елита, аутор истиче и неколико примера озбиљних покушаја теоријских истраживања политичке теорије, која могу помоћи у политичком освешћивању и бољем оријентисању младих нараштаја у овом конфузном времену.

Темељна истраживања модерне европске и домаће политичке традиције, аутор схвата као могућност да у нашу савремену културу вратимо значајне личности, и идеје, које су нам неопходне у критичком разумевању наше савремености. Посматрано из ширег европског контекста, без обзира на своје специфичности, ”глуво доба демократије у Србији”, једним делом је и последица глобалне кризе савремене демократије. После слома комунизма, тријумфалистичка еуфорија неолиберализма, није дуго трајала. Показало се, веома брзо, да неолиберализам не може да реши фундаменталне проблеме који оптерећују савремено друштво, политику, економију и културу.

То потврђује и упозоравајући говор угледног немачког политичара Хелмута Шмита, који констатује да ЕУ, која је наша најважнија политичка мета, први пут у својој историји доживљава кризу демократије. Угледни немачки политичар, поред забрињавајуће ерозије темељних принципа европске демократије, указује и на неколико кључних проблема који оптерећују пројекат политичког економског и културног уједињења Европе. Сагледавајући актуелна политичка збивања на европском тлу, искусни немачки политичар упозорио је на опасну политичку праксу пренебрегавања демократских принципа, лидерску позицију немачке нације у оквиру европских интеграција, све чешће превиђање значаја правне државе, недостатак политичког сензибилитета за антагонизме између европске периферије и центра у контексту евроинтеграција, неопходност конципирања заједничке европске политике, занемарену глобалну актуелност пројекта просветитељства, недовољну интегрисаност европске привреде, стратешке интересе Немачке, апелује на одбрану достојанства појединца и залаже се за ЕУ као савез држава. У свом говору, немачки политичар подсећа на слободу, солидарност и правду, као темељне вредности социјалдемократије, које су, данас озбиљно угрожене у међународној политичкој арени.

Фокусирајући у овој књизи највећи део своје пажње на разматрање политичког деловања Демократске странке и њених функционера, аутор је успео да у свом критичком огледалу прикаже најважнији део српске политичке сцене у протеклих осам година. Констатујући у својим анализама да је доминантни модел српске политичке културе дубоко коруптиван и на смрт болестан, Вучинић се снажно залаже за реафирмацију основних демократских принципа и идеала, без којих није могуће конституисање демократских институција и развитак демокрактске културе. Он је дубоко уверен да се демократија може развијати само ако је окренута моралном императиву и поштовању основних демократских начела.

Актуелношћу и релевантношћу проблема којима се бави, и мериторношћу теоријског приступа, ова збирка аналитичких текстова и осврта Маринка М. Вучинића представља вредан допринос српској критичкој, културној и политичкој публицистици, која ће изазвати пажњу оне научне и политичке јавности коју п(р)озива на дијалог.