Харадинајева слобода и недићевска Србија

Првобитном оптужницом из 2005. Харадинај, Идриз Балај и Лахи Брахимај су оптужени због злочина против човечности и кршења закона и обичаја ратовања, односно за више десетина убистава, мучења,  окрутних поступања и силовања извршених у периоду март–септембар 1998. Сви су били оптужени по основу личне одговорности, не по основу командне, али је тада донета ослобађајућа пресуда за Харадинаја, пошто је већи број сведока-инсајдера, некадашњих припадника ОВК, одбио да сведочи из страха за своју безбедност. Ућуткивање и елиминација сведока били су за Харадинаја од пресудне важности, а до почетка другог суђења је убијено 19 сведока његових злочина, о чему је недавно говорио и Владимир Вукчевић, српски тужилац за ратне злочине. Он је је оптужио Хашки трибунал да је „добрим делом одговоран“ за смрт  тих сведока због неспособности чиновника из Хага, који су “аљкаво радили свој посао”, и објаснио да је Харадинај користио методе мафије, од упозорења до убиства. То је допринело да се велики број преживелих сведока повуче у страху за сопствену безбедност, али је у данашњој изјави Фонда за хуманитарно право наведено да је прва ослобађаућа пресуда донета и због некредибилнх сведока и неверодостојних докумената, укључујући и сведоке из МУП-а Србије као и документа које је Србија доставила Хагу, што отвара и питање одгорности и надлежних органа Србије за ову пресуду.[1]

Једном ће се можда и знати колика је одговорност државе Србије и српског тужилаштва, који би ипак тешко, и да су на овом случају радили пуном снагом, могли да промене ову пресуду, поред толико моћника и новца који стоје иза вођа косовских Албанаца. Харадинајеву одбрану је водила адвокатска канцеларија супруге Тонија Блера, што показује да милиони дати на праву адресу имају великог ефекта, а да су актери агресије на СРЈ из 1999. остали добро повезани, и да су овом пресудом желели да заврше и оправдају агресију из 1999, а Србе и судски прогласе виновницима трагедије у бившој СФРЈ.

Ослобађајућа пресуда генералима и Харадинају потпуно је оголила сврху Трибунала у Хагу, који је сада јасно показао да је установљен да би озаконио српску кривицу у ратовима из 90-их а Србе ставио у статус нације-парије. И хашки суд и велики део тзв. међунардне заједнице открили су своје право лице, које више ништа не може да сакрије, а и овом пресудом Србији је јасно поручено да своју намењену судбину ништа не може да промени. С обзиром на то, несхватљива су реаговања из Србије, која као да потврђују да је и нова влада, као и претходна, потпуно помирена са статусом губитника, а да јој је једини циљ да вољу победника спроведе са што мање штете и отпора, а анестезираном народу мазохизам представи као једини начин опстанка у садистичком међународном поретку. 

На тој линији је трагикомична изјава шефа српске дипломатије Ивана Мркића, који је, уочи изрицања пресуде Харадинају, у разговору са генералним секретаром УН Бан Кимуном рекао да би Србија, ако се понови још једна пресуда као што је била она изречена хрватским генералима, „стварно требало да се запита да ли је претеривала у сарадњи са Трибуналом“. Председник Томислав Николић је издао још једно немушто саопштење, док је премијер Ивица Дачић најавио да ће Србија, упркос ослобађајућој пресуди, наставити преговоре са Приштином, јер је то, како је рекао у њеном интересу – иако ће за столом имати не Хашима Тачија, већ управо Рамуша Харадинаја.