петак, 30. септембар 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Хомосексуална империја у Србији
Политички живот

Хомосексуална империја у Србији

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Самарџић   
петак, 16. септембар 2022.

 Дана 12. септембра 2022. у Београду је започела хомосексуална недеља. Готово рутиски, као да је реч о некој вишедневној међународној конференцији. Нити се организатор освртао на општу друштвену напетост тим поводом нити су власти коментарисале догађај. Што би рекао Хомеини поводом случаја Ружди – стрела је одапета и лети према циљу. Заправо, последњих недеља вођене су жучне расправе у јавности само поводом „шетње“, која би требало да тријумфално оконча седмодневно окупљање заступника хомосексуалне идеологије из целог света. Изгледа да је сам догађај неупитан, те да је споран само његов завршни чин.

Овакав почетак дело је српских власти, тј. њихових пословично закулисних игара. Када је шира јавност сазнала за хомосексуалну недељу, а томе нема више од пар месеци, ова манифестација била је већ до детаља припремљена. Почетак свега тога, међутим, сеже до три године уназад, када су будући организатори манифестације по одобрењу високих званичника Србије учествовали и победили на конкурсу за тзв. Европрајд. Да је реч о догађају европских размера и да ће трајати седам дана, српска јавност сазнала је тек када је све било припремљено за велику представу.

То је већ Вучићев рукопис. Тако је било са Бриселским споразумом, са Рио Тинтом, са прихваћеном обавезом признања „Косова“, са десетином других подухвата домаћег самодршца. Велики мајстор манипулације најпре заврши посао па се обрати јавности када мора, када информација већ увелико цури и када је крајње време да народу обзнани на какве су га муке ставили белосветски хохштаплери. Тако своје вајкање на ситуацију у којој се опет нашао између чекића и наковња преокреће у симулацију која би на крају требало да му донесе поене. То је његов лични win-win исход: први, ако не могу да пацификујем побуну против шетње, пацификоваћу побуну против целе недеље; други, ако организаторе не могу да задовољим шетњом, задовољићу их недељом.

То је већ Вучићев рукопис. Тако је било са Бриселским споразумом, са Рио Тинтом, са прихваћеном обавезом признања „Косова“, са десетином других подухвата домаћег самодршца. Велики мајстор манипулације најпре заврши посао па се обрати јавности када мора, када информација већ увелико цури и када је крајње време да народу обзнани на какве су га муке ставили белосветски хохштаплери

Иза ових искључиво личних калкулација председника државе крије се велики проблем за Србију. Она је одабрана као тест за велики продор светског хомосексуалног покрета у читав регион. Ако падне Београд, пашће и остали центри конзервативног Балкана (целог географског Балкана). При томе се не мисли на напредне и повлашћене слојеве – политичку класу, невладин и културни погон, него на тзв. обичан народ, где је и похрањен тај ендемски конзервативизам. Техника освајања слична је деценијском албанском запоседању српске земље и кућа на Косову и Метохији. Прво се, за велике паре, купују куће у центру села или вароши, најбоље оне које су близу цркве. После тога, лакше и за мање паре падају остале куће. При томе, овде са рачуна на коруптивну пасивност државе, тј. њених одговорних органа. У случају београдске манифестације, није више реч о шетњи домаћих учесника, него о седмодневном европском фестивалу хомосексуализма, где ће се исказивати моћ једног планетарног покрета, промовисати његов светоназор и вршити његова популаризација са ефектом застрашивања. И овде се рачуна на коруптивну пасивност државе, тј. њених одговорних органа, с том разликом што се коначнан исход рачуна на године а не на деценије као у косметском примеру.

Не постоји ни једна врста западне експанзије на Србију, али ни генерално, а да се у овај посао не уведе реторика вредности коју по правилу следи њихово насилно утеривање. Ту се најчешће користе људска права, демократија и владавина права.  Широк је спектар активности које прати претња „вредностима“ То може бити свакодневна медијска употреба речи у функцији убеђивања, њихово коришћење као арбитрарног критеријума у преговорима свих врста – од размене роба, преко условљавања у приступним преговорима са ЕУ и уцењивања у случају Косова и Метохије, све до укључивања у образовни процес. Укратко, овде је реч о вредностима као политичким инструментима а не о њиховом иманентном значењу. Није другачији случај ни са хомосексуалним покретом генерално, а посебно поводом његове београдске манифестације.

Његови заговорници обилато се служе савременом идеологијом људских (основних) права. Ту се највише помињу слобода мисли и изражавања, организовања и јавног окупљања. Не постоји начелан проблем практиковања тих слобода, али постоји конкретан проблем њихове злоупотребе. Свако друштво и држава суочива се са тиме. Против злоупотребе основних права постоје две врсте њиховог ограничавања. Прва је начелно ограничење слободе поједница слободом другог појединца. Начело гласи: не чини оно што не би желео да други теби чини. Друга врста ограничења садржана је у државном механизму забране практиковања неког од основних права и слобода за које (практиковање) постоји процена државног органа да би могао нанети  штету јавном интересу.

Када говоримо о београдској хомосексуланој манифестацији (као целини а не само шетњи), актуалне су две опасности јавног карактера о којима је власт дужна да води рачуна: прво, то је питање безбедности; друго, то је питање здравља.

Хомосексуална идеологија јасно показује своју претензију на општи утицај на друштво, па и моћ да га оствари. То је добро организована група за притисак на светском нивоу, која успешно реализује медијску, образовну и културалну промоцију свог светоназора, али и конкретан уплив у корпоративно управљање у информативној, сценској и пословној сфери

Када је о безбедности реч, постоји велико и масовно изражено противљење огромне већине становништва овој манифестацији. Не мора да значи да из ове чињенице нужно произилази опасност од физичког насиља већине над мањином, али извесно постоји јасно манифестовани ефекат духовног насиља мањине над већином. Хомосексуална идеологија јасно показује своју претензију на општи утицај на друштво, па и моћ да га оствари. То је добро организована група за притисак на светском нивоу, која успешно реализује медијску, образовну и културалну промоцију свог светоназора, али и конкретан уплив у корпоративно управљање у информативној, сценској и пословној сфери. Стога, њени јавни наступи као што је тзв. Европрајд нису само, нити пре свега, а вероватно ни уопште, посвећени борби за основна права појединаца и посебна права група, него су део експанзије на светском тржишту егзистенцијалних понуда. Штавише, у овом случају тешко је говорити о неком новом светоназору међу другима (верским и световним), будући да у свету постмодерне, чији саставни део чини и политички хомосексуализам, светоназори нису признати; они слове као застарели остаци превазиђеног модерног друштва. Самим тим, оно што је карактеристично за модерне светоназоре – њихова међусобна толеранција, у свету прогресистичке технологије нема неку „вредност“. Према томе, страх од хомосексуалне експантије, иако недовољно рефлектован, има подлогу у интуицији и примарном сазнању већине становништва, посебно унутар друштава са преовлађујућом скалом традиционалних вредности. У таквом друштву држава мора да буде спремна на правно засновано ограничење оних врста манифестација које извесно упућују на агресивну експанзију, ширење страха и провоцирање сукоба. То свакако не би било кршење било чијих уставних права.

Када је реч о здравственим разлозима, они су пристутни већ чињеницом да је Светска здравствена организација пре пар месеци прогласила ванредну здравствену ситуацију поводом ширења мајмунских богиња. Као што је познато, људи који припадају хомосексуалној популацији су убедљиво највише угрожени овом заразом (око 95% укупних случајева) и највише је преносе. Ником неће бити јасно зашто се председник Србије није позвао на ову, ситуационо најзначајнију, чињеницу као повод забране манифестације. Њени организатори су се хвалили да ће у Београд доћи око 20 000 учесника од којих је највећи број хомосексуалан. Бојим се да је изненадно ћутање о овој околности свих медија, председника, других јавних лица, људи од струке не рачунајући јасно упозорење проф. Зорана Радовановића, последица утицаја великог хомосексуалног лобија који негира први разлогe за забрану. Реч је о исувише јаком лобију који би допустио дистрибуцију поменутих чињенца и одговарајуће упозорење јавних власти.

Сада се пред нашим очима догађа ријалити спољне десуверенизације владајуће гарнитуре у Србији. После јасне изреке председника државе да ће се забранити манифестација (намерно нејасно – недељу или шетњу), настао је цунами претњи, како из земље тако и из иностранства, да ће се све одвијати по плану. Најављен је долазак „шездесет европских политичара“ упркос речи шефа државе

Најзад, када је о Србији реч, овде, поред два општа разлога, постоји и посебан разлог моралне природе за државну забрану целе манифестације. Србија је земља у чијем једном делу, окупираном Косову и Метохији, српско становништво живи у режиму апартхејда. То је одсуство свих могућих права, а посебо права на безбедан живот. У Србији се не може ни разговарати о таквом сувишку некакве људскоправашке авангарде а да се не помисли на Ораховац и Велику Хочу где је слобода кретања концлогорског карактера. Зар не делује бизарно, да се у тој земљи одржава манифестација натегнутих и сумњивих постмодерних права, и да је ту манифестацију одобрила њена влада.    

Ако се размотре изречене чињенице и тврдње, закључак је да је у овој најновијој афери у Србији највише одговоран званични политички чинилац. Он напросто не ради свој посао већ се у лику унутрашњег суверена довија како да се извуче од одговорности. У случају премијерке пак имамо и случај конфликта интереса, јер је она у име владе прихватила кандидатуру Београда (ово не могу без остатка да тврдим, јер је тај чин сакривен у намерној информационој магли). Ако је заиста тако, она је ушла у конфликт интереса подржавајући као декларисана лезбејка велику хомосексуалну акцију.

Сада се пред нашим очима догађа ријалити спољне десуверенизације владајуће гарнитуре у Србији. После јасне изреке председника државе да ће се забранити манифестација (намерно нејасно – недељу или шетњу), настао је цунами претњи, како из земље тако и из иностранства, да ће се све одвијати по плану. Најављен је долазак „шездесет европских политичара“ упркос речи шефа државе. Ово је могуће само у једној пропалој држави, која се повлачи испред званично анонимног непријатеља као да је у питању светска сила. Али, у овом случају не треба мешати државу и њену дилетантску и још корумпирану јавну управу. Основ државе је народ, а њени званичници су само његови представници. Када своју јавну службу ставе у функцију личних и саможивих групних интереса, онда народу остаје још само природно право на грађанску непослушност.            

Аутор је председник Државотворног покрета Србије

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер