уторак, 29. новембар 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Савремени свет

Крах Европе

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Самарџић   
четвртак, 10. март 2022.

Рат у Украјини јесте прекретница на геополитичкој карти света, али ни рат  ни прекретница нису били непредвидљиви. Наиме, они су само исход процеса који је био започет после хладног рата. То је процес са две фазе: прва, која је трајала једну деценију (1990-2000), а препознатљива је као светска хегемонија једне државе и једне војне алијансе (САД-НАТО); и друга, која је трајала од 2000. године до садашњег украјинског рата, а карактерише је пад политике униполарности и контраофанзива рањеног хегемона.

Друга фаза је завршена и већ смо сведоци поделе света на амерички и неамерички део. До сада препознатљиве политичке конотације – запад и исток – више нису од користи. Мапа нове поделе, уз могуће корекције, исписана је гласањем у Генералној скупштини УН (2. март) о резолуцији која је осудила руски напад на Украјину. Ако бројимо државе које су гласале, резулат је 141 за, 5 против, 34 уздржане. Када бројимо становништво, резултат је угрубо 75% : 25% у корист земаља које нису прихватиле амерички диктат. У погледу територије, размер је отприлике исти. У неквантитативном смислу, имамо врло специфичну слику: све земље које су гласала за осуду Русије су проамеричке по њиховим званичним оријентацијама. Са друге стране, од 39 земаља које се нису прикључиле америчкој иницијативи мало њих се могу означити као проруске. Оне су гласале слободно. За тврдњу да није било слободног гласања на проамеричкој страни тест питање је, како би се провеле земље које би гласале супротно Америци. Искуство и здрав разум могу да потврде да је највећи број земаља које су гласале „за“ то учинио из страха од америчке одмазде. Такво тест питање  примењено на Русију непотребно је, јер се на овој страни није гласало за Русију него против Америке и њене светске хегемоније.

САД преко Европе води опаку игру елиминације Русије са геополитичке карте. Или, да будемо прецизнији – то чини преко Европске уније и неколико држава Европе које формално не припадају Унији, али припадају НАТО-савезу (Британија, Норвешка, Турска). Још конкретније, чак и ако тиха политичко-војна агресија САД-НАТО на Русију, која траје најмање једну деценију, не би успела, Европа би се дефинитивно поделила по америчкој стратешкој линији Балтик-Црно море

Зашто текст који треба да се бави Европом почињемо са Америком? Одговор је готово саморазумљив. САД преко Европе води опаку игру елиминације Русије са геополитичке карте. Или, да будемо прецизнији – то чини преко Европске уније и неколико држава Европе које формално не припадају Унији, али припадају НАТО-савезу (Британија, Норвешка, Турска). Још конкретније, чак и ако тиха политичко-војна агресија САД-НАТО на Русију, која траје најмање једну деценију, не би успела, Европа би се дефинитивно поделила по америчкој стратешкој линији Балтик-Црно море. То би у сваком случају био  амерички успех, премда тек под „Б“. Примарни приступ (под „А“) је Украјина у НАТО. Тада би Русија морала да води рат са НАТО-ом како би сачувала Крим и становништво у доњецкој и луганској области. Тим поводом, занавек би се бавила својим голим опстанком и претворила се у великог државног богаља. То је, заправо, основни циљ данашње америчке акције за коју Украјина служи као јарац за разбијање капије.

Поделу Европе по варијанти А или Б истичемо из историјских разлога. У последњих сто и више година, то би била четврта подела. Прва два светска рата водила су се поводом подела Европе, коју су форсирале најпре силе Осовине, па потом силе Тројног пакта. Исход Другoг светског рата није било превазлажење европског непријатељског јаза него нову поделукоја је обележавала наредне четири и по деценије континента. Завршетак хладног рата за Европу није значио опоравак од унутрашњег непријатељства, већ његово одржање у новом кључу. Тек је лабављење постхладноратовског „новог светског поретка“, дакле прва деценија новог века, целој Европи дала шансу да егзистира на нормалан, мирнодопски, чак кооперативан начин. То је било време добрих односа између ЕУ и њених држава чланица, с једне, и Русије, с друге стране. Дошло је до убрзаног развоја трговине и инвестирања. Капитал се кретао у оба правца (само је Немачка у Русији имала отворених 7. 000 фирми). Туризам је обострано цветао, а културна размена била је на високом нивоу. ЕУ, и посебно Немачка, решила је питање снадбевања гасом.

Све то показало се неподношљивим за САД која је, заузета ратовима са муслиманским земљама – Авганистан, Ирак, Сирија, Либија – и бригом поводом кинеског конкурентског напредовања, Европу испустила из ока. Тада је смишљен израз „енергетска сигурност“ и том бургијом започело је велико америчко роварење по Европи.

Са америчког становишта, Европи је намењен конфликт, а не мир и сарадња са Русијом. У том смислу, Америка је Европској унији само наменила улогу, али за њено исправно играње Унија и њене државе чланице морале су саме да се потруде

Са америчког становишта, Европи је намењен конфликт, а не мир и сарадња са Русијом. У том смислу, Америка је Европској унији само наменила улогу, али за њено исправно играње Унија и њене државе чланице морале су саме да се потруде. И тако је, после командног пуцња Америке, међу њима започела трка на краткој стази. Али, то је била само прва, најкраћа трка на стази која се звала украјинска гасна криза, неколико година пре Мајдана. На циљ је стигао први онај ко је Русију прогласио кривцем због заустављања гасног тока (иначе у својини Гаспрома) на територији Украјине (?!). Ко би други најбрже истрчао ову трку до Британије, тог великог америчког носача авиона у близини европске обале. Потом се трчало на све дуже стазе. Од кијевског Мајдана (крај 2013), преко државног удара и нацистичких паравојски, егземпларног спаљивања људи у Одеси, до оружаног насртаја на руско хомогени исток земље, све то на маратону осмогодишњег грађанског рата.

Са кијевским Мајданом започиње време практичног самонегирања Европске уније као некаквог паневропског чиниоца, чиме се Унија китила од краја хладног рата. Додуше, Унија је у том погледу имала једну генералну пробу, у СР Југославији 1999, када се уредно постројила иза САД у једном правом агресорском подухвату, разуме се с оне стране међународног права

Са кијевским Мајданом започиње време практичног самонегирања Европске уније као некаквог паневропског чиниоца, чиме се Унија китила од краја хладног рата. Додуше, Унија је у том погледу имала једну генералну пробу, у СР Југославији 1999, када се уредно постројила иза САД у једном правом агресорском подухвату, разуме се с оне стране међународног права. Поводом Украјине, од економских санкција Русији (2014) до неограничених санкција данас, ЕУ се у потпуности изгубила у америчком присилном поретку. Она је постала источни прекоокенски крак Америке на евроазијском копну, кључан геостратешки простор империје која живи докле ратује. Као периферни део Империје, Унија се ни о чему не пита и више нема дана када неки од њених водећих људи не уложе труд и жртву пред ногама сизирена. После више година и деценија колебања, ЕУ се дефинитивно катапултирала са Венере на Марс, да би верно служила његовим ратним спектаклима.

Начелно говорећи, мир у Европи зависи само од односа Европске уније и Русије. Штавише, у тој релацији, ЕУ има предност и више одговорности од Русије. Јер, није постојала тенденција ширења Русије према ЕУ него је та тенденција ишла  обрнутим смером. Русија овде није представљала сметњу. Не постоји ни један државни акт или изречен став руског званичника о противљењу ширењу ЕУ. А она је већ Уговором из Мастрихта (1992-3) прокламовала да свака европска држава може постати чланица ЕУ уколико испуни критеријуме интеграције (члан „О“ Уговора који се у свим потоњим ревизијама задржао, као чл. 48). Тада  се још увек мислило да је реч о критеријумима унутрашњег (економског, политичког и правног) прилагођавања држава кандидата сложеном и напредном систему Уније. Поред тога, Унија је започела еру заједничке спољне и безбедносне политике која је требало да рефлектује њену специфичну улогу у новом међународном окружењу.

Али, правац ових планова пошао је другим путем од пројектованог, тј. декларисаног. У политику проширења ЕУ умешао се фактор тзв. колективне западне безбедности који је обликован у Бриселу-НАТО, а не Бриселу-ЕУ. Овај други Брисел послужио је само као добар параван за планове првог. Пријем у Унију бар половине држава претходног комунистичког уређења руководио се пре геополитичким разлозима у оквиру тзв. колективне безбедности него финим али захтевним интеграцијским условима. Зато се Унија необуздано ширила према истоку и истом трасом шверцовала НАТО-робу у плавом паковању са жутим звездицама.

Русија није била наивна да поверује да је све уреду са ширењем Уније на исток следећи голуба са маслиновом гранчицом. Али, у то време, а то је прва деценија новог века, постојала је солидна динамика добросуседских односа на обострану корист и задовољство. Ипак, Путинов упозоравајући говор на мировном форуму у Минхену 2007. године ставио је на знање присутим лидерима из ЕУ да Русија мора да буде опрезна, јер је у фином омоту међусобног уважавања препознала прекоатлантску руку грабежи. Било је више него очигледно да нове државе чланице, њих једанаест из бивших комунистичких режима, имају најпре да се учлане у НАТО а тек онда у ЕУ. Исти императив чека и нове кандидате из централног Балкана, а већина њих је и пре времена испунила оваj conditio sine qua non. Тај услов је у међувремену изгубио свој првобитни смисао – приступање Унији. Наиме, стање ствари са овим и било којим другим условом приступања ЕУ је такво да испунили га / неиспунили, исто им се хвата. Нико од њих не може да постане пуноправан члан ЕУ из простог разлога што она више нема капицетет ширења. На талогу остаје само оно што је суштински важно НАТО-у а не ЕУ – улазак у периферни простор прекоокеанске источне Америке.

Најзад, ЕУ, као и сваки вазал, сада мора да покаже највећи борбени ентузијазам у филигрански ограниченој одбрани војно запоседнуте Украјине, тиме што ће је нештедимице снадбевати оружјем. Дирљива сцена ритуала са обожаваном жртвом

Украјина је требало да буде највећи корак Америке-Нато ка победоносном заокруживању Русије. Какве би то требало да има везе са Европском унијом? И те какве; она овде има вишеструку улогу. Најпре, њене сирене треба да својим бајним песмама успавају украјински народ и тако опијеног нахушкају га на оне за које тврде да стоје на путу његове историјске среће. Потом, ако ствар крене наопако, ако ова мекана тактика на да резултат, Европска унија треба за заведе драконске санкције Русији, много веће од они „класичних“ уведених 2014. године. Наравно, рећи ће неко, тим санкцијама претходио је руски војни упад у Украјину, те се тако агресор кажњава за, пазимо, кршење међународног права. Тачно је да је овде међународно право прекршено, али целокупна натовска државна композиција последња је која о томе може да суди. Осим тога, она је виновник руских робусних активности у Украјини изазваних вишегодишњим питонским кружењем око Русије не да би је помазила него да би је задавила. Најзад, ЕУ, као и сваки вазал, сада мора да покаже највећи борбени ентузијазам у филигрански ограниченој одбрани војно запоседнуте Украјине, тиме што ће је нештедимице снадбевати оружјем. Дирљива сцена ритуала са обожаваном жртвом.

Као и у претходна три историјска случаја цепање света полази од цепања Европе. Али и то је – и за Европу и за свет – бољи сценарио него онај који је подразумевао свет као поредак са хегемоном, који њиме влада претњом и праксом перманентних војних похода 

Како год се овај рат завршио, Европа ће бити располућена на две крваво завађене стране. Одговорно тврдим да је томе крива Европска унија. Крива је зато што је себи допустила да игра по туђим тактовима на подручју заједничке земље: земље-континента коју дели са другим. Никаква утеха није надолазећа стварност располућеног света, такође на два непријатељска дела. Напротив. Као и у претходна три историјска случаја цепање света полази од цепања Европе. Али и то је – и за Европу и за свет – бољи сценарио него онај који је подразумевао свет као поредак са хегемоном, који њиме влада претњом и праксом перманентних војних похода.

Негде још увек имам илузију да је све ово могло да се избегне да је Европска унија била на нивоу задатка који јој је наметнуо историјски тренутак и позив сопственог утицаја деведесетих година прошлог века. Тада се ништа добро није могло очекивати од тријумфално самозаљубљене Америке, још мање од распаднуте Русије. Да је мислила на Европу као целину, независно од питања о ексклузивном проширењу, можда би се центар света, ако хоћемо и запада, вратио у своју европску колевку. Уместо тога, паневропску мировну идеју сахранила је управо ЕУ која јој није дорасла.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер