петак, 26. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Идеологија аутономаштва – антиевропска и антисрпска
Политички живот

Идеологија аутономаштва – антиевропска и антисрпска

PDF Штампа Ел. пошта
Милан Миливојевић   
уторак, 08. април 2014.

Идеја војвођанског аутономаштва брижљиво је гајена током раздобља социјалистичке Југославије од стране владајућег партијског естаблишмента, како би, поред осталих инструмената својеврсне идеолошке лепезе, и њоме била гашена могућност разбуктавања српске националне мисли.

Када су механизми који су држали Србију и српски народ у стању хибернације, крајем осамдесетих година прошлог века, попустили, идеја водиља војвођанских аутономаша постао је доследан опозициони статус наспрам режима Слободана Милошевића.

У последњој фази, након победе демократских снага у Србији, чинило се да ће војвођанско питање напокон наћи модел који задовољава све стране. Но, с обзиром на то да су се лидери досовских странака према овом проблему односили на исти начин као и према другим темама, одлагањем хватања у коштац са њим и гурањем под тепих недовршених решења, војвођанско аутономаштво и данас, у данима када настаје овај текст, настоји да се политички профилише и задржи неопходну енергију за битисање унутар бирачког тела.

Данас заговорници аутономије Војводине покушавају своју потребу постојања оправдати сличним тенденцијама у Европи, намерно или случајно заобилазећи фактор звани нација унутар тих гибања, јер им он не иде у прилог. Наиме, у самој суштини регионалних проблема неких европских држава (Шпанија, Велика Британија, Белгија, Италија, а у новије време прикључила се овој групи и Украјина) јесте релација између нација унутар међународно признате државе. Колико је та релација негативно обојена, толико се проблем регионалног организовања одређене државе истиче. Проблем Шпаније није њена потреба за унутрашњим прекомпоновањем у смислу децентрализације, већ проблематична релација између већинског народа и осталих, мањих, попут Каталонаца. Иста матрица се појављује на Острву између већинских Енглеза и Шкота, у Италији у односу већинског народа на Венецијанце, или у Украјини у односу Украјинаца и Руса. Па и у Белгији је проблем базиран на односу између Фламанаца и Валонаца, а не на неким другим релацијама (село – град, радници – капиталисти, и слично).

Заговорници аутономије Војводине, па и њеног отцепљења од матичне државе, свесно заобилазе ову чињеницу, јер она не иде у прилог растакању Србије, чак напротив. Већински народ у Србији је и већински народ у Војводини, без обзира на вишедеценијски труд заговорника аутономије да створе нову нацију, такозване Војвођане.

У овом смислу се не може поредити Војводина чак ни са Косовом и Метохијом, управо због чињенице да независност Косова подржавају Албанци, који стоје наспрам већинског народа у држави Србији, од којег настоје да се одвоје и за то добију пуно међународно признање.

Када би се чврста НАТО рука макар за тренутак подигла изнад Босне и Херцеговине коју творе три нације, светлосном брзином би се ова држава поделила управо на три дела, свакако не дајући ни промил могућности да та подела иде на два, четири или више од тога, политичких ентитета. Значи, и овде је сам темељ стварања посебне државе нација.

Лако се закључује да, по правилу, сва паневропска политичка гибања која се тичу такозване регионализације држава на простору овог континента у фундаменту имају питање нације, без обзира на жељу војвођанских аутономаша разних боја да своју анационалну срж обоје карактеристикама еврофилства. Посматрајући, дакле, политичка кретања у данашњој Европи, та настојања у самој пракси показују апсурдност такве тезе. Њихова тежња да нацију гурну у други или трећи план, у основи је жеља да све што личи на српство умање, ако већ не могу да доведу до непостојања.

Мала дигресија: Сваки војвођански аутономаш, по неписаном правилу, користи латиницу у коресподенцији, гнушајући се ћириличног писма јер их он подсећа на српство. Таквих примера има много.

Зато је прилично јасно да је, у поређењу војвођанског аутономаштва са савременим европским политичким гибањима, ова идеологија апсолутно неевропска, племенска, ако не и феудална. Њена шизофреност огледа се у једној нелогичности: ако је особи која заговара аутономију Војводине Србија мала јер је у души европејац, како онда може, у истом том тренутку, у истој реченици, Србија да му буде превелика чим се залаже за одвајање једног њеног дела.

Чак му ни аргумент децентрализације ради правичне фискалне прерасподеле новца из буџета не иде у прилог, нарочито ако се узме у обзир чињеница да територија Србије северно од Саве и Дунава може да се преобликује стварањем три, са својим правима и обавезама, историјска региона: Срем, Банат и Бачка, и две, законом уређене градске области (Нови Сад и Суботица).

Где је ту простор за Војводину, сем ако је потреба за њеним постојањем проткана жељом за поткопавањем српске националне државе? 

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер