Идеологија владавине права или - зашто је ЕУ наметнула “самоуправљање” у судству Србије

Устав Републике Србије биће промењен, будући да су то на недавно одржаном референдуму, према званичним резултатима, бирачи прихватили. Мења  се део који се односи на правосуђе. Новина је да Народна скупштина више неће бирати судије, већ ће то чинити Високи савет судствакао “самосталан и независан државни орган” који чини једанаест чланова: шест судија које бирају судије и пет истакнутих правника које бира Народна скупштина.  Овај орган добија огромна овлашења. Он бира судије и судије поротнике и одлучује о престанку њихове функције, бира председника Врховног суда и председнике осталих судова и одлучује о престанку њихове функције, одлучује о премештају и упућивању судија, одређује потребан број судија и судија поротника, одлучује о другим питањима положаја судија, председника судова и судија поротника и врши друге надлежности одређене Уставом и законом. 

Познато је да је промена Устава наметнута из ЕУ, уз образложење да се тако обезбеђују пуна независност судства и владавина права. У анализи треба одговорити на питање зашто је ЕУ инсистирала на оваквим решењима и чијим интересима она треба да служе.

Домаћа проевропски и либерално оријентисана политичка јавност углавном је била против промене, због тога што је сматрала да њу не сме да изврши нелегитимна  Народна скупштина.

Либерална правна теорија полази од претпоставке да само извршна власт може угрозити независност судства. Овакав приступ игнорише чињеницу да моћ у друштву није распоређена на начин како то дефинишу правни акти. У капитализму она се, углавном, конституише у економском систему и концентрисана је у рукама власника крупногкапитала. Да би судови били независни, а закони праведни, неопходно је постојање ширих друштвених претпоставки, а не само формалне поделе власти  на законодавство управу и судство. Та подела је свакако неопходна, али није довољна. Слобода, демократија и владавина права могу да постоје само ако се моћ у друштву дифузно простире. Уколико је она моноплисана, уставне гаранције људских права не значе готово ништа.

Судови су најчешће у историји били браниоци интереса привилегованих друштвених класа и главна препрека прогресивним друштвеним тенденцијама. Треба се само присетити као су европски и амерички судови сурово кажњавали радничко организовање. Врховни суд САД бранио је ропство, а био је назависан од извршне власти. Правна историја показује да је концепт независности судства коришћен како би се чиниле драстичне неправде. Судска пресуда никад не зависи само од правних норми и чињеница, већ и од бројних других фактора. То је најбоље разумео један Дикенсов јунак који, улазећи у судницу каже:”Брине ме да ли је судија добро доручковао”

У овом тексту покушаћу да покажем у шта се изродила доктрина владавине права у ЕУ и која је њена савремена политичка функција. 

Европска унија је сложена творевина која још није прецизно дефинисана. Онаније ни федерална држава, ни конфедерација, ни међународна организација. У теорији о политичком систему ЕУ сматра се да је у питању политичка творевина суи генерис, тј. не зна се тачно шта је. Она нема устав, као суверене државе, већ оснивачке уговоре којима су дефинисане њене надлежности.(У даљем тексту Уговор). Он представља њен највиши правни акт, који се може променити само сагласношћу свих држава чланица. У Уговору је истакнуто да он  “означава нову фазу у процесу стварања све тешње повезане уније међу народима Еуропе (подвукао М.С.).

Унија се темељи на вредностима поштовања људског достојанства, слободе, демократије, једнакости, владавине права и поштовања људских права, укључујући и права припадника мањина. Наведене вредности у Уговору нису прецизно дефинисане и у пракси не постоји сагласност о теме какво је њихово значење.

Према Уговору, Унија делује само у границма надлежности које су јој државе чланице доделиле. Надлежности које нису додељене Унији, задржавају државе чланице. Дакле, ЕУ не може сама одлучивати о својим надлежностима.

Како је већ истакнуто, главни циљ је стварање што чвршће Уније. Он се легално може постићи само променом Уговора, али то је компликован процес. Како би се тај пут избегао, у Бриселу све чешће примењују приступ који је назван “интеграција путем права”. То фактички значи да се надлежности Уније проширују одлукама европских институција, без сагласности држава чланица. Али, поједине државе последњих година почеле се да се буне против такве праксе,несклоне да дозволе даље крњење свог суверенитета. Национални уставни судови почели су да доносе одлуке којимасу оспоравали начело супрематије европског права. Нарочито је на удару највиша правосудна инстиутицја ЕУ, Европски суд правде (Court of Justice of the European Union, CJEU), који се налази у Луксембургу. Овај суд још шездесетих година установио је доктрину о супрематији европског над националним правима и надлежност да он одлучује у ситуацији сукоба. Његове одлуке су коначне и обавезујуће за све државе и њихове националне судове. У оснивачким уговорима таква позциција ЦЈЕУ није предвиђена. До сада је било више одлука националних уставних судова којима је доведена у питање таква диктаторска позиција ЦЈЕУ. Највише пажње изазвале су скорашње одлуке уставних судова Немачке и Пољске.

Quod licet Iovi, non licet bovi. Или, оно што може Немачка, не може Пољска

Светска финансијска криза 2007-2009. и потом дужничка криза у ЕУ из 2012.никад нису саниране. Како би се смирило финансијско тржиште презадужене државе,чланице ЕУ добиле су огромне зајмове под неповољним условима, а потом је и Европска централна банка (ЕЦБ) отпочела сумануто да емитује новац у оквиру политике назване “квантитативно олакшавање”. То је изазвало реакцију Уставног суда Немачке. Маја 2020. Суд је одлучио да програм куповине  државних обвезница и других хартија  од вредности од стране ЕЦБ представља повреду немачког права, осим уколико ЕЦБ не докаже да су њене активности оправдане и пропорционалне циљу који се жели постићи. Немачки суд је том одлуком оспорио одлуку ЦЈЕУ из 2018. по којој је поступање ЕЦБ оцењено као легално.Суд је заузео став да “квантитативно олакшавање” није само мера монетарне политике, за шта је у ЕУ искључиво надлежна ЕЦБ, већ и економске политике, за шта су надлежне државе чланице. ЕЦБ је, према мишљењу Суда, изашла из оквира својих надлежности утврђених Уговором.

Дакако, немачки суд не може  поништавати одлуке ЕЦБ, његове одлуке важе само на националном нивоу. Он је наложио немачкој савезној влади и парламенту да спроведу његову пресуду и додатно провере трансакције ЕЦБ и од ње затраже прецизнија разјашњења.Правни домет одлуке суда из Карлсруеа, дакле, није био велики, алијесте њен политички значај, јер је доведена у питање супрематија европског права. ЕЦБ је одмах ставила до знања да неће обраћати пажњу на наведену пресуду и да ће наставити са откупом обвезница. Председник пољске владе Матеуш Моравјецки тада је изразио задовољство због ове „најважније пресуде у историји Европске уније”.

Одлука Суда није из више разлога одговарала тадашњој влади Ангеле Меркел. Масовно емитовање евра је био начин да се обезбедиодржавање проевропских режима у презадуженим државама Југа. Тако је спречаван могући распад еврозоне. Кључни немачки национални интерес је очување евра, од кога је она имала велике користи. Да би немачка хегемонија у ЕУ била очувана, неопходно је пружање минималних уступака земљама којима јединствена валута не одговара. Влади такође није било у интересу да оспорава начело супрематије европског права, јер Немачка пресудно утиче на његов садржај.

Реакције у Бриселу су биле жестоке. Председница Комисије Урсула фон дер Лајен љутито је истакла да је немачки суд повредио три основна начела: монетарна политика ЕУ у искључивој је надлежности ЕЦБ, европско право има предност пред националним правом, одлуке ЦЈЕУ обавезују све националне судове „Последња реч о европском праву изриче се у Луксембургу. Нигде другде.“ рекла је она. (1)

Комисија је јуна 2020. покренула поступак против Немачке који је могао бити оконачан финансијском казном. Циљ је био да се покаже како ни најмоћнија држава ЕУ не може да доводи у питање одлуке европских институција.

Другог децембра прошле године, неколико дана уочи заклетве нове немачке владе, Комисија је саопштила да је обуставила правни поступак против Немачке због “контроверзне” одлуке њеног уставног суда,  будући да је добила уверавања од немачке владе да ће супрематија европског права бити поштована, као и ауторитет ЦЈЕУ чије одлуке Влада прихвата као обавезујуће и коначне.

У саопштењу Комисије наведено је да Влада Немчаке сматра да легалност одлука инситуција ЕУ не може бити оспоравана пред немачким судовима, већ само у поступцима пред ЦЈЕУ. Комисија је такође навела да је добила уверавања од немачке владе да ће она бити посвећена томе да предузимасвемере које су јој на располагању како би се судске одлуке у  вези за прекорачивањем овлашћења европских инстуција у будућности избегле. (2)

Проблем је у томе како је немачка влада могла да да такве гаранције када је Уставни суд независни државни орган, на чије одлуке извршна власт не сме да утиче. Ради се о тешкој повреди немачког Основног закона и начела владавине права.

До правог земљотреса дошло је после одлуке Уставног суда Пољске од 7. октобра 2021,по којој неке одредбе уговора о Европској унији нису у складу са Уставом Пољске. Та одлука је далеко радикалнија од оне немачког суда и представља до сада највећи изазов доктрини о супрематији европског права. Немачки суд оспорио је одлуку једне европске институције (ЕЦБ), а пољски је довео у питање темеље на којима Унија почива. Он сматра да то што је Варшава приликом уласка потписала основни споразум о функционисању ЕУ не значи да је тиме предала судовима Уније свој правни суверенитет, те да није у свим случајевима право ЕУ надређено пољском.

"Уставни суд је утврдио да легитимитет органа ЕУ да постављају норме које обавезују у Пољској постоји само у оном обиму колико је то пољски суверен, значи народ, дао сагласност. Пољско правосуђе спада у пољски уставни идентитет. У вези с тим оно никада није предато ЕУ и остаје у искључивој надлежности пољског законодавца", стоји у образложењу пресуде. (3)

Пољски суд сматра да неке одлуке ЦЈЕУ представљају повреду принципа владавине права и суверенитета Пољске. Суд, с правом, сматра да су државе чланице на Унију пренеле само неке, а не све надлежности. Он заступа уско тумачење супрематије права  Уније, а не широко, на чему инсистирају европске институције. Суд тврди да у неким областима оне делују “ултра вирес”, да излазе из оквира својих компентенција и на тај начин крше пољски устав. Суд Пољске нагласио је да је Уговор о ЕУ, као и сваки ратификовани међународни споразум, постао део пољског правног система, али да се у хијерархији налази испод Устава Пољске и мора да буде у складу с њим.Влада у Варшави сада закључује да земљечланице саме могу да одлучују о тумачењу европског права, а не ЦЈЕУ.

Комисија је 22. децембра прошле године, дакле после обустављања поступка против Немачке, покренула поступак против Пољске збогвише одлука њеног уставног суда. Те одлуке, по мишљењу Комисије, представљају повреду генералног принципа аутономије, примата, важења и униформне примене пава Уније и обавезујућег важења одлука ЦЈЕУ.

Конфликт између Брисела и Варшаве почео је 2015, после доласка на власт конзервативно-националистичке и евроскептичне странке Права и правде. Тачна је примедба да је нова влада учинила знатне напоре да дисциплинује судство и укине његову независност. ЕУ има легитиман интерес да инсистира на независности правосуђау државама чланицама, јер њихови судови директно примењују, поред националног, и европско право.

Пољској прети опасност да буде изложена озбиљним финансијскимсанкцијама, попут ускраћивања средстава из Европског фонда за обнову. ЦЈЕУ је већ изрекао казну  овој непослушој држави по којој она мора да плаћа милион евра дневно.Против Пољске у току су четири поступка које је покренула Комисија због наводног кршења Уговора. Иначе, ова држава највећи је нето добтиник средстава из ЕУ фондова. Пољска је 2020. добила 20 милијарди евра.

Један од најлуциднијих критичара ЕУ, немчаки социолог Волфганг Штрек, сматра да је метод “интеграција путем права” постао главно срество да се постигне циљ стварања што чвршће европске империје. На тај начин заобилазе се одредбе Уговора о утврђивању надлежности. Европски парламент (ЕП)и ЦЈЕУ настоје да их сами додељују  Унији,позвом на вредности наведеним  угенералним одредбама Уговора, као што су демократија, људска права и владавина права. На тај начин европске институције полажу право да снажно интевенишу у унутрашње односе и правне поретке националних држава под изговором да се тако остварују европске вредности. Уколико државе чланице одбију да се повинују таквим захтевима, како би одбраниле свој сувернитет, у спору ће одлучити ЦЈЕУ, на основу принципа супрематије европског права. Како је већ истакнуто, тај принцип није садржан у Уговору.

Више је него очигледно да је Комисија поступала потпуно непринципијелно. Немачка је најпре била оптужена од стране Комисије због тога што Влада није спречила  Уставни суд да својом одлуком доведе у питање супрематију европског права. Али, по Основном закону она то никако не би смела да уради. Када је Влададала гаранције да Суд неће доносити у будућности сличне одлуке, Комисија је обуставила поступак против Немачке. Али, тим гаранцијама Влада је угрозила независност Уставног суда, тј владавину права. 

Пољска је, пак, оптужена, и већ кажњена, због тога што не омогућава свом Уставном суду довољно независности,те да на тај начин крши начело владавине права. Наравно, највећи грех пољског суда је што је довео у питање суперматију права ЕУ.Брисел очекује да буде променјен састав Уставног суда како би он доносио одлуке уз примену доктрине о примату права ЕУ.

Пољско друштво је подељено око односа према Унији. Претходна влада изгубила је изборе због тога што се чврсто држала бриселских неолибералних рецепата. Брисел сада покушава, злоупотребом принципа владавине права, да убеди бираче у тој држави да на изборима који треба да буду одржани 2023. смене садашњу и  врате стару владу.

Тако је владавина права злоупотребљена као инструмент за промену режима, истиче Штрек. Немачка влада задовољилаје Комисију обећањем да ће обесхрабрити антиевропске и пронационалне тенденције свог највишег суда. На тај начин подривена је национална владавина права, а фаворизованаје супранационална. Пољска влада је оптужена због тога што је охрабрила антиевропске и пронационалне  тенденције у свом уставном суду, суспендовала његову независност и тако је, по мишљењу Комисије, повредила начело владавине права и на националном и на европском плану.

Штрек истиче да је “интеграција путем права”, а не на основу Уговора, идеалан метод да се створи европска империја под немачком доминацијом. Због тога је немачка влада и пристала да дисциплинује свој уставни суд. Да ли ће у томе и успети, то је друго питање.

Из Брисела инсистирају да се даље интеграције одвијају на основу владавине правила и да не буду вођене политичким одлукама; да почивају на судским пресудама, а не на политичкој легитимности, на нормама, а не на интерсима. Према бриселским олигарсима, који заступајуинтересе крупног капитала и најмоћнијих држава, легитимитет се црпи из поштовања норми, а не из политике сагласности.Какво је значење норми, о томе одлучује правничка експертократија иза затворених врата. Осим тога, тим методом лакше се могу дисциплиновати непослушне државе него применом механизама које предвиђа Уговор.

Такаво поступање доноси и знатне политичке тешкоће, истче Штрек. Француска, немачки кохегемон у ЕУ, не показује ентузијазам за такав приступ. Историјсики и куллутно, она преферира политику у односу на легализам, дискреционо одлучивање у односу на оно које се ослања на правила, персонално лидерство у односу на неперсоналну примену правних норми. (4)

Покушај да се створи чвршћа Унија методом “интеграције путем права” довео је до супротних ефеката од жељених. Није створена  европска империја која је кадра да делује као глобални политички актер, а ЕУ је све разједињенија.

Владавина права као начин да се поништи сувернитет националних држава

После првих оспоравања доктрине о супрематији европског права од стране националних уставних судова у Бриселу се појавио оправдани страх да ти примери могу постатии заразни. Центрифугални отпори поништавању националног сувернитета недемократским путем постају све снажнији. Широм ЕУ јачају евроскептични сувернистички популистички покрети, махом десно оријентисани. Као што се могло и претпоставити, брегзит је угрозио опстанак Уније. Брисел има све више проблема како да обузда растуће незадовољство сиромашнијих народа Југа, као и конзеравтивних режима у Пољској и Мађарској. И не само њих.

Најновији удар дошао је из Румуније. Тамошњи уставни суд прошле године поништио је, из процедуралних разлога, неке пресуде против државних функционера који су били умешани у скандале око злоупотребе средстава из европских фондова.  ЦЈЕУ је реаговао  21.децембра и охрабрио румунске судије, које су у исто време и националне и европске, да не поступе по одлуци Уставног суда. На тај начин, наводно, била би обезбеђена њихова независност у примени европског права. Румунски суд потом је одлучио да се одлука ЦЈЕУ не може применити све док се не промени важећи румунски уставпрема коме су одлуке Уставног суда обавезујуће.

Овакви конфликти наставиће се и у будуће, све док у Брислелу не одустану од злоупотребе начела владавине права како би били постигнути нелегитимни политички циљеви стварања све чвршће уније недемократским путем. Али, до такве промене понашања еврократије тешко да може доћи. Интерес богатих држава, предвођених Немачком, је да пониште сувернитет већине држава чланица како би их подредиле својим интересима. Све више европских нација не жели да се подреди бриселским, тј. немачким, диктатима и одустане од свог суверенитета као би били остварени туђи интерси.Владавина права тако је престала да буде принцип, а постала је само средство у остваривању империјалних интереса најбогатијих европских држава. Та доктрина данас служи европским институцијама, највише ЦЈЕУ, да врше праве државне ударе и обарају режиме који не одговарају султанистичкој власти у Бриселу.

Велики проблеме еврократији донело је и њено инсистирање на наметању свим друштивима неолибералних космополитских моралних норми, које нису увек у складу са њиховим националним традицијама. Из Брисела више инсистирају на правима ЛГБТ популације и квир идеологији него на социјалној правди. Такво агресивно поступање довело је до великих таласа незадовољства, јачања ултрадеснице,  чак и до доласка на власт конзервативних режима у Мађарској и Пољској. Моралне норме формирају се спонтано, у дугим временским периодима и не могу се мењати декретима.Један Солжењицинов јунак каже:”Живиш тако, живиш, онда кажу, није у интерсу радничкекласе”. Свако друштво мора имати право да само бира начин живота који сматра вредним.

Да ствар у вези са готово насилном културном хомогенизацијом буде још гора, такво поступање је противно изричитој одредби Уговора по којој Унија “поштује једнакост држава чланица као и њихове националне идентитете, који су неодвојиво повезани с њиховим темељним политичким и уставним структурама”

(Чл. 4).

Компликована аргумнтација изложена у овом чланку има за циљ да објасни зашто је ЕУ инсистирала да се промени Устав Србије и да се уведе “самоуправљање” у српско правосуђе, тј  да судије саме бирају ко ће унашој земљи “делити правду”. Циљ је да се правосуђе ослободи било каквог унутрашњег утицаја и да буде подређено интерсима страних корпорација и великих западних сила. У друштву вакум моћи не постоји. Питање је само од кога ће судије бити зависне, од домаћих или страних утицаја.Уставне промена треба да обезбеде да у нашим судовима доминирају судије које резонују глобалистички и преоевропски, а не патриотски. Да суде “по туђој вољи, и за туђ рачун”, како би рекао Црњански. Темељне припреме наших судија за правничко резоновање базирано на тзв. владавини права врше се већ две деценије у настави на правним факултетима и безбројним семинарима које финансирају стране фондације.

Иако Србија неће скоро постати чланица ЕУ, западним владама је у интерсу да уставни поредак у нашој земљи обликују у њиховом интерсу. Већ сам процес придруживања намеће хармонизацију унутрашњег са европским правом.

Уколико представничко тело бира, или учествује у бирању судија, то би могло водити до пронационалне оријентације у правосуђу. Такве тенденције спречавају се тако што се парламент искључује из тог процеса, јер је то, тобоже, једини начин да се обезбеди поштовање европске вредноститзв. владавине права. А шта она значи, о томе се одлучује у европским институцијама, од случаја до случаја.

У Бриселу врло добро знају да ће, пре или касније, пасти Вучићев режим. Обнова демократије у нашој земљи могла би угрозити интересе западних сила. Због тога је ЕУ пожурила да искористи већину коју има СНС у нелегитмној Народној скупшитини како би Устав био промењен. Јер, лакше је контролисати једанаест чланова Високог савета судства него двеста педесет народних посланика и цео народ.

Да закључим:нешто је труло у Европској унији.

Аутор је политиколог из Зрењанина

1.https://www.dw.com/sr/rat-nema%C4%8Dkih-i-evropskih-sudija/a-53410240

2.https://ec.europa.eu/commission/presscorner/detail/en/inf_21_6201

3.https://www.slobodnaevropa.org/amp/poljska-eu-pravosu%C4%91e-sukob/31498223.html

4.https://newleftreview.org/sidecar/posts/ultra-vires