Идеолошка харанга против Смиље Аврамов

У нашој јавности делује веома утицајна и јасно политички и идеолошки профилисана групација новинара, публициста, невладиних параполитичких активиста и “научних“ делатника који су своје каријере изградили на критици дведесетих година са посебним и сталним освртом на погубну улогу српског национализма и експанзионизма у разбијању југословенске заједнице збратимљених народа и народности. Зато и није велико изненађење што они и данас веома агресивно и истрајно, и то након свих спроведених демократских промена, користе сваку прилику да изнова докажу да је у нашем друштву и даље доминантан дух злогласних деведесетих година.

Најновија прилика им се указала поводом додељивања ордена у склопу обележавања дана државности Републике Србије професорки Правног факултета Смиљи Аврамов. Наш познати карикатуриста Коракс се први огласио тако што је у својој „карикатури“ сместио Смиљу Аврамов у друштво Адолфа Хитлера, Бенита Мусолинија, ђавола и сејача смрти. Ову неприличну и политиканством обележену „карикатуру“ је одмах прокоментарисао дежурни детектор духа деведесетих Теофил Панчић, који је написао да је Коракс ипак претерао и при томе је поставио својеврстан „естетски постулат“ питајући се зар није у основи сваке сатире садржано претеривање. И то „креативно претеривање“ није занемаривање чињеница него њихово подвлачење.

А по њему су неупитне чињенице његова ничим аргументована и поткрепљена тврдња да је професорка Смиља Аврамов служила једном убилачком режиму у оквиру своје струке и у границама својих могућности. Овој олако изреченој тврдњи и отвореној идеолошкој дифамацији се придружила и историчарка - друштвено-политичка радница Дубравка Стојановић, иначе позната по својој објективности, додајући своје виђење да је додељивање ордена Смиљи Аврамов велика увреда за катедру међународног права београдског Правног факултета на којој је предавао нико други до Војин Димитријевић. Али ко је у протеклим деценијама дао изузетно велики допринос у грађењу угледа ове катедре ако то није својим деловањем и научним доприносом учинила управо Смиља Аврамов.

У оваквим идеолошким исказима се не ради о елементарним фактима већ о тежњи да се докаже одређена идеолошка и политичка тврдња без обзира на то колико она има упоришта у објективним чињеницама. Али овде се ради о веома једноставном и суштинском питању. Где су границе тзв. креативног претеривања у сатиричном изразу и где су границе слободе говора ако се не води рачуна о елементарним историјским чињеницама и елементарном поштовању људског достојанства.

Професорка Смиља Аврамов је у једном кратком периоду деведесетих година на почетку југословенске кризе била правни саветник Слободана Милошевића, али сигурно није била креатор његове политике јер је врло брзо након првих преговора о судбини Југославије и Србије напустила ову позицију. Треба потражити у документацији каква је била њена позиција у преговорима који су вођени и на који начин је она оценила вођење политике коју је креирао Слободан Милошевић.

Иначе је веома добро позната чињеница да је он врло „помно" слушао, уважавао и примењивао савете и озбиљна упозорења највећих правних и политичких ауторитета. Али сврставати Смиљу Аврамов у друштво најозлоглашенијих нацистичких и фашистичких злочинаца није никакво сатирично претеривање, већ ординарна идеолошка и политикантска дисквалификација најниже врсте којом се иначе веома често служе најистуренији и најагилнији теоретичари нашег сталног повратка у деведесете и наше неспособности да коначно изађемо из забрана национализма и ксенофобије.

Само и летимичан увид у биографију Смиље Аврамов може нам дати довољно чињеница и аргумента да се ради о научнику изузетног опуса, доказаном антифашисти, који поседује велики морални и лични интегритет, који могу доводити у питање само они који се непрестано служе идеолошким подметањима и најприземнијим дифамацијама, не водећи рачуна да се ради о једном од најугледнијих и најстаријих професора Правног факултета у Београду.

Зато и чуди што нема никаве реакције правничке јавности и самог Правног факултета, на коме је она остварила своју неспорну професорску, научну и стручну каријеру. Зато треба навести само неколико најважнијих биографских података Смиље Авамов. Рођена је 15. фебруара 1918. године у Пакрацу. Гимназију је завршила у Сушаку 1936. године. Током Другог светског рата, усташе су убиле једаннаест чланова њене породице у логору Јасеновац. Правни факултет је завршила у Загребу 1947, а докторат правних наука је стекла на Правном факултету у Београду 1950. године. На овом факултету је изабрана за асистента 1949. године, ванредног професора 1960, редовног професора међународног јавног права 1965.године, а од 1973, године је шеф катедре за међународно право и међународне односе. Студирала је и у Бечу и Лондону и усавршавала се на на Харварду и Колумбија универзитету. Била је дугогодишњи председник Светског удружења за међународно право. Обављала је и функцију председника Светске конфедерације за мир и разоружање са седиштем у Лондону, а била је и члан одбора за истраживање ратних тзлочина почињених од стране САД у Вијетнаму.

Члан је Сената Републике Српске. Објавила је мноштво научних чланака и књига: Међународно јавно право, Геноцид у Југославији 1941-1945, Геноцид у Југославији у светлу међународног права, Опус Деи - нови крсташки поход Ватикана, Постхеројкси рат Запада против Југославије, Трилатерана комисија: Светска влада или светска тиранија.

Зато представљати Смиљу Аврамов, која се темељно и дуго година бавила узроцима и последицама геноцида над Србима и чија је породица страдала у усташком логору Јасеновац у Другом светском рату, као следбеника Хитлера и Мусолинија спада у ред најдрастичнијих кршења и поништавања основних принципа објективности и људског достојанства. А вероватно је она изложена овој недостојној идеолошкој и политикансткој харанги зато што је увек настојала да се спозна и обелодани истина о узроцима једног од највећих злочина у Другом светском рату - геноцида над српским народом у тзв. Независној Држави Хрватској.

Својим књигама, научним радовима, јавним наступањима и деловањем она је увек указивала на опасност од могућег поновног оживљавања фашизма и усташтва, али и на потребу да се доследно и на историјски заснованим чињеницама артикулишу и бране српски национални и државни интереси.