понедељак, 23. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Изазови "делегатске транзиције" Демократске странке
Политички живот

Изазови "делегатске транзиције" Демократске странке

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
понедељак, 08. октобар 2012.

Након изборног пораза Демократске странке, формирања нове коалиционе владе, све веће и дубље економске кризе, проблем унутарстраначке демократије наметнуо се у великој мери као једна од водећих тема нашег политичког живота. Он се пре свега односи на предстојеће изборе за председника Демократске странке који изазивају многобројне контроверзе, анализе али и озбиљна морална питања наше политике као делатности у којој позивање на морална начела и принципијелност никада није било на великој цени, а сада је очигледно извргнуто отвореном подсмеху.

Као један од главних доказа да се у Србији и у политичким странка одвија процес демократизације ширен је својеврсни политички мит о великим демократским достигнућима Демократске странке, слободном кандидовању, већем броју кандидата, смени председника странке, тајном гласању иако је оно увек било веома контролисано и дириговано, тако да се пре самих избора знао и резултат избора (што ће и овога пута бити случај). Све је то проглашавано као демократски стандард који не могу да достигну друге странке а при томе се успешност лобирања и придобијања делегатских гласова сматрала (а још увек се сматра) као респектабилна политичка вештина и незаменљива страначка технологија за симулирање тзв. демократских избора. Зато није ни чудно што се главна борба на протеклој оседници Главног одбора ДС водила око одлуке на који начин ће бити обављени избори за председникаа ДС.

Одлука да се ови избори и даље обављају на дириговани делегатски начин блокирала је сваку могућност да се у Демократској странци отвори простор за њену радикалну демократизацију и деолигархизацију. Још једном је превагу однео нама тако познати гвоздени закон олигархије. Све ове чињенице јасно показују изузетно низак ниво функционисања демократских принципа у нашим странкама и потпуну доминацију олигархијског устројства у њиховом деловању. То се може видети и сада приликом утврђивања детаља предстојеће изборне скупштине владајуће СНС о којима говори потпредседник ове странке Гојко Радић: „Председник предлаже свој тим и нема код нас самокандидовања. Скупштина СНС-а биће велики догађај. Очекујемо десетине страних и домаћих гостију али и око 4000 делегата из буквално целе Србије. Зато све треба да буде перфектно а тимови организационог одбора увелико припремају догађај“. Наравно, Александар Вучић је добио неподељену и једногласну подршку за председничку кандидатуру. Сасвим очекивано нови лидер владајуће СНС је једногласно изабран на још једном добро аранжираном празнику демократије.

И председник Градског одбора Демократске странке Александар Шапић је недавно изјавио да је изабран већином од 94 посто гласова, што је незабележен резултат у историји ДС, а овакве изборне победе постоје вероватно још једино у Северној Кореји. Из наше политичке историје знамо како се окончавају покушаји успостављања апсолутне власти у рукама једног човека, али се на то упозорење страначки активисти никада много не обазиру. Једногласност и лојалност су и даље у нашим странкама главни и пресудни услови за функционисање страначке организације, али се та тако упорно чувана једногласност распадне чим се изгуби власт и странка пређе у опозицију. До тада се пригушује сваки дисонантан и критички глас који би могао да доведе једногласност и монолитност у питање.

Након ових избора и они досегнути минимални „демократски“ стандарди са изборних скупштина Демократске странке више не могу да служе као покриће, јер је очигледно да се морају обавити веома озбиљни и далекосежни продори у садашње олигархијско-клијентелистичко устројство не само Демократске странке, јер једино тако она може бити ревитализована и суштински демократизована, што је један од важнијих услова и за дубљи продор у даљу демократизацију нашег друштва. Међутим, досадашњи догађаји у Демократској странци не уливају много наде да ће доћи до радикалнијих промена.

Без обзира на то што обе супротстављене групације заговарају реформу странке, осим предлога да се председник ДС бира на непосредним изборима на којима би учествовало чланство странке, не постоји јасно профилисан предлог који су то конкретни предлози који би довели до озбиљније демократизације странке. Непосредни избори су одбачени на Главном одбору уз образложење да би личили на шпанску серију а при томе се не сагледава далекосежна погубност одлуке да избори и даље буду делегатски. Они ће вероватно обезбедити доминацију постојеће страначке номенклатуре и њиховог новог предводника Драгана Ђиласа, али ће значити само даљу централизацију одлучивања и уклањање могућности да се странка артикулише као заједница људи које повезују одређени демократски принципи и вредности а не као партијску машинерију која је окренута само остваривању својих политичких и пословних интереса.

На протеклом Главном одбору ДС изнет је податак да је само 10.000 чланова странке платило чланарину а странка има 196.000 чланова, што јасно говори да не постоји ни елементарна идентификација чланства са организацијом, да она нема свој унутрашњи живот и динамику, а што је још горе овај податак је узет као један од главних аргумената да није могуће организовати непосредне изборе. Ако се томе дода чињеница да у трећини општинских одбора нису одржани редовни избори онда се оправдано поставља питање не само легалитета предстојећих делагатских страначких избора, већ се отвара озбиљно питање да ли ДС постоји као странка у којој се чланство уопште рачуна као њена основна снага или је она сада сведена на најужи круг делегатски постављених страначких функционера, општинских одбора, олигархијских свита и интересних котерија.

Очигледно је да је ДС сада препуна мртвих партијских душа а она све више личи на огољени костур који је рибар из романа Е. Хемингвеја „Старац и море“ довукао до обале и сада на политичкој обали сабласно лутају само њен оглодани остаци. Да парадокс буде већи у Демократској странци већ неколико година функционишу непосредни избори у општинским одборима, а и Драган Ђилас је 2006. као велики заговорник оваквог демократског начина избора био изабран за председника Градског одбора ДС Београда и то као једини кандидат (што иначе много говори о његовом схватању демократије). Из начина како се лобира за његов избор јасно је да је он спреман да улази у изборну трку само када је сигуран да му је победа загарантована. О томе најбоље говори и скуп представника 120 општинских одбора који подржавају његову кандидатуру коју он још није прихватио. А зашто су усвајана правила о вођењу изборне кампање када је могуће да се одржавају овакви својеврсни партијски пучеви који су апсулутна негација статутарних принципа Демократске странке. Онда је требало на овом скупу одмах извикати новог страначког вођу јер ако се већ сада зна да већина одбора подржава његов избор и лојална је његовом изборном штабу, онда је празник демократије оличене у делегатским изборима сасвим непотребан, мање би коштао и показао би како се ефикасно воде страначки послови на чему инсистира Драган Ђилас.

Ово је ипак прави доказ да је сада пракса лобирања подигнута на виши ниво и да се она обавља без икаквих демократских церемонијала. Тако је лобирање за изборну скупштину претворено у гротескну политичку кладионицу.

Међутим, мало је позната статутарна чињеница да чланство ДС у ствари нема активно и пасивно право гласа, а месни и општински одбори су главне полуге олигархијског устројства и функционисања странке и уочи ових страначких избора они имају одлучујућу улогу у фингирању „демократског“ процеса путем лобирања и придобијања гласачких квота. Опредељивање општинских одбора и њихова лојалност су пресудни моменти и фактори у припреми изборне скупштине и зато је важно да се прикупи што већа подршка не чланства јер оно се ништа и не пита, већ оних одбора који односе превагу у изборним лобирањима. Важно је само добити већину у општинском одбору и тако се осигурава целокупна делегатска квота. Ако нису могли бити организовани непосредни избори могло је бити уприличено сучељавање ставова председничких кандидата на састанцима чланства које би онда опредељивало одлуку општинских одбора, то би била нека врста непосредно посредних избора (то је пример деловања кокуса на примарним страначким изборима у Америци). Али није случајно што се групација окупљена око аполитичног Драгана Ђиласа определила за делегатски начин гласања јер су они ту на свом добро познатом терену. При томе се они позивају на Ђинђиђеву концепцију о странци као предузећу, то је первертирана верзија идеје политичког прагматизма оличена у политичкој идеологији апсолутизације заступања реалних политичких интереса, без обзира на то што то може довести до губљења програмског утемељења странке. Зато је и најважније ко ће успети да сачува и оснажи своју моћ у олигархијском устројству странке и ко отвара реалну перспективу да ће странка имати много веће изгледе да буде прихватљив коалициони партнер у наредно периоду.

У том смислу се може тумачити и одлука Главног одбора ДС да поништи своју претходну одлуку и дозволи склапање коалиција са СНС-ом на локалном нивоу. Тиме је ДС још једном озбиљно дезавуисала себе и показала да не поштује своје властите политичке ставове већ је све подређено реалном одржању на власти, без обзира на то што се на тај начин губи основна демаркациона линија и тупи опозициона оштрица Демократске странке. Сви изговори да се тиме смањује уцењивачки потенцијал СПС-а су неубедљиво оправдање спремности да се отвори простор за потпуну дезидеологизацију ДС, али и нашег политичког живота и стварање атмосфере за велику коалицију ДС и СНС након следећих избора. Већ сада се могу чути прагматична и реална мишљења да је ту коалицију требало направити већ после ових избора. Али очигледно је да је представницима Ђиласове хиперпрагматичне струје ова могућност савим извесна јер је историјско помирење са социјалистима већ обављено. Сасвим је логично да су на реду напредњаци (они су и настали уз одлучујућу подршку ДС) јер би та коалиција донела толико потребну политичку стабилност али и трајније запоседање места у власти што је велики мотив за Ђиласове прагматичне јуришнике. Тако ће се у Србији по ко зна који пут само јасно потврдити да је политика сфера друштвене делатности у којој не вреде и не функционишу елементарни морални и демократски принципи – задата реч, подела власти, критичка мисао, поштење и лични интегритет, слободна јавност, поштовање људских права. Позивати се сада на моралне принципе, дату реч, поверење у сараднике, што чини у страначкој кампањи Борис Тадић, само је закаснело ламентирање човека који је брутално остављен управо од својих „најоданијих“ сарадника на брисаном простору. Он сноси не само кривицу за изборни пораз већ и велику одговорност што је вођење странке препустио кадровима који су својим бахатим, неодговорним и некомпетентним понашањем трасирали пут у изборни пораз.

Драган Ђилас и Бојан Пајтић непрестано истичу своје изборне победе у Београду и Војводини а не помишљају да поделе одговорност за изгубљене изборе за парламент и председника Републике као најодговорнији функционери ДС. То је сада само последица слабог изборног рејтинга Бориса Тадића који је носио изборну листу ДС. Они не желе да деле одговорност за пораз већ своју страначку кампању граде на својим локалним успесима. Јасно је да је Борис Тадић председничке изборе изгубио у Београду али то је само његова одговорност и кривица. Чињеница је да је он пропустио јединствену историјску прилику да на таласу велике подршке коју је имао након избора за председника Републике Србије 2008. године афирмише демократију као систем у коме владају темељне републиканске врлине, подела власти, одлучно заступање националног интереса српског народа, разбијање медијског монопола. И што је најважније за развој демократије у Србији да темељно разгради партијску државу. Међутим, правећи превише трулих компромиса и непринципијелних уступака он се определио да апсолутизује моћ у својим рукама и свом кабинету и тако само настави спровођење устаљеног обрасца личне владавине. Тиме је непрестано слабио друштво али и ДС, направио фарсу од владе и премијерског места, створио паралелне центре моћи верујући у снагу своје политичке харизме коју су његови „верни“ сарадници и спин доктори одавно потрошили. И није ДС изгубио што се Борис Тадић није више бавио странком, смењивао министре (што и није било у његовој надлежности као и много тога другога) и био болећив и попустљив, већ што је Србија доведена на руб банкрота, сиромаштво је постало ендемско, корупција системска, разорен здравствени и образовни систем, незапосленост највећа у Европи, док се његова партијска елита и дворска свита бавила уносним пословима и бесрамно се богатила.

То су главни узроци не само изборног пораза већ и потпуног моралног и политичког фијаска Демократске странке. Позивање Бориса Тадића на његову садашњу тежњу да спречи да ДС постане пословно удружење у рукама тајкуна стиже прекасно, јер је и он постао део тог пословног конзорцијума (као и његови маркетиншки стучњаци, саветници, пословни људи) али је сада дошао у позицију да први пут изгуби конгтролни пакет акција који ће очигледно тешко моћи да поврати јер је изгубио реалну политичку моћ, утицај и власт, једино што га је и чинило неприкосновеним лидером страначке олигархије која се сада окреће новом центру моћи који је он сам створио.

Осим свога имена и жеље да демократизује Демократску странку Борис Тадић нема шта опипљиво да понуди средњим партијским ешалонима који се као велики политички Молох хране једино својим изгледима да учествују у подели не само политичког и партијског плена. Борис Тадић се не може сада као у време признавања афере Бодрум позивати на новоуспостављени морални легитимитет јер је за такав заокрет касно а он очигледно нема снаге да се јасно дистанцира од својих специјалних медијских саветника, маркетиншких стручњака, спин магова који су његову политику испразнили од сваког смисла и садржаја. Накнадна памет је увек дефанзивна и више служи као нека врста неуспелог покајања што има неког ефекта у сфери политике у којој се рачуна само ефективна политичка моћ. Зато није случајно што Драган Ђилас који се непрестано представља као градоначелник који није политичар већ се бави решавањем дневних проблема грађана мирно посматра већ фарсичну борбу унутар Демократске странке јер добро зна да његови политички оперативци имају чиме да тргују у придобијању гласова за делегатску изборну скупштину у чијем саставу је већ велики број делегата из састава страначких функционера и страначке номенклатуре. Ту посебну улогу имају ударни одреди омладине Демократске странке који обављају прљаве послове страначког лобирања и тако се припремају да уђу у посвећене олигархијске кругове. Они већ сада знају да су оданост и послушност најважније особине за напредовање у страначкој „елити“ ДС. Посебан је парадокс да ће тек након делегатске скупштине бити одржана страначка програмска скупштина, што показује да програмска опредељења ни овом пригодом не играју готово никакву улогу јер је важно само успешно обавити лобирање и промешати карте у већ постојећој номенклаури која ће се без остатка окренути новом страначком вођи. Било је отужно и понижавајуће гледати како се најлојалнији и најпослушнији функционери ДС које је уздигао Борис Тадић (у које је до јуче спадао и Драган Ђилас) приклањају успостављеној већини на Главном одбору, препуштајући њему жалосну улогу да сатима ламентира над изборним поразом странке.

У историји се ретко указују важне и озбиљне прилике за велика достигнућа, када се прилика пропусти, онда се јављају нови претеденти на освајање моћи и то су као по правилу најближи сарадници оног које веровао да је његова моћ апсолутна и да је нико не може угрозити. Зашто би Борис Тадић у томе био посебан изузетак.

Учестало опредељивање Бориса Тадића али и Драгана Ђиласа да ће се ДС коначно окренути социјалдемократским принципима солидарности и социјалне правде звучи готово гротескно јер то залагање нема упориште у јасно профилисаном програмском и идеолошком опредељењу. ДС већ дуго времена нема свој јасан идеолошки и политички идентитет јер је спремна да своје ставове прилагођава тзв. реалним интересима освајања власти а на начин је изгубила и своју досадашњу бирачку базу. То су јасно показали резултати прошлих избора. Социјалдемократске идеје не могу бити средство у унутрастраначким разрачунавањима јер су оне трајније и политички делотворније од тренутних политичких интереса и партијских изборних калкулкација. Живимо у свету суровог дивљег капитализма који је настао као последица владавине Демократске странке и сада најављивати њен социјал-демократски преокрет је потцењивање не само страначког чланства већ и наше јавности. Предстојећи избори за председника ДС у великој мери ће одређивати не само даљу судбину ове странке већ ће имати значајне и далекосежне последице за укупни политички живот у Србији. Међутим, без обзира на коначни исход остаје отворено питање на који начин извршити радикалну демократизацију нашег страначког живота и устројства јер то и даље остаје тамни вилајет српске политке. Демократска транзиција унутар ДС тражи много више храбрости, искрености, нових идеја, нових људи али пре свега поштења, а тога је најмање у нашем политичком и страначком животу.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер