Избори су сваког дана

Недавно сам упао у централе свих већих политичких странака са ТВ екипом. Желео сам да убедим председнике странака да уопште не воде предизборне кампање, већ да пусте грађане да на миру одлуче за кога ће да гласају (примио ме је председник само једне странке, а у осталим странкама сам разговарао са представницима). Навикли смо се да нам познате личности или глумци преко малих екрана, у паузама између програма који нас заиста занимају, говоре како је баш њихова паста за зубе најбоља или како баш њихов телевизор морамо да купимо, али на крају крајева, кад желимо да купимо нешто квалитетно, морамо да се добро распитамо шта заиста ваља. Ако купујемо само на основу рекламе, избор је лак – шта год да изаберемо, све је, наводно, најбољи избор.

Представници тих странака су ми, мање-више, дали исти одговор – без кампање не могу да приближе своје програме грађанима. Разуме се да странке морају да представе своје програме бирачима, али под „кампањом“ више подразумевам оно са чиме већина грађана углавном има много више контакта од тога да једноставно добију образложења о детаљима из програма. Мислим на СМС поруке, ТВ рекламе, постере, билборде, графите, Фејсбук постове, твитове, банере, емисије које се махом користе за дискредитовање противника, митинге на којима се виче, величају појединци, слуша музика, обећава да ће „бити боље“ и да само они који нам шаљу поруку представљају најбољи избор.

Као новинар углавном могу да дођем до релевантних саговорника који ће ми образложити програм, али грађани о програму тешко да могу много да сазнају на начине које сам набројао. Једино да, уколико имају интернет, посете сајтове странака и на миру прочитају програме или да се информишу на штандовима странака на улици. Ја, међутим, кад се зауставим испред штанда неке странке, желећи да чујем образложења из програма, често се дешава да страначки представници врло мало знају о програму који пропагирају.

Неки одустану, па не изађу на изборе. Неки оду до бирачког места и, рецимо, допишу своје име на гласачком листићу, заокруже све, или се препусте свом сликарском таленту. Сматрам да и једни и други греше. Могу да разумем фрустрацију грађана и осећај да кога год да изаберу ништа се неће променити. Ти људи погрешно схватају концепт демократије, исто као што га погрешно схвата и представник једне од странака које сам посетио. Представник ми пред камером рече да су „избори једини начин да се искаже демократска воља грађана“. Ретко се користим оваквим речником, али то је највећа глупост коју сам икада чуо. Док тако буду размишљали и грађани, политичари немају шта да се брину, јер олако могу да забораве на обећања након избора и појачају ПР пред следеће изборе. Ако ПР не упали, долазе нови, који такође могу да забораве на обећања, а стари ће мало да причекају, промене неке ствари и одраде бољи ПР за следеће изборе. Избори су само један од начина да се искаже воља народа. Разумем зашто су људи разочарани. Ако изборима не могу да издејствују промене, постоје други начини.

Када, рецимо, влада Француске покуша да донесе неке мере које се не допадају већини или одређеној групи грађана, људи се организују, изађу на улице Париза и захтевају да власт послуша народ. Понекад успевају да победе власт, понекад не, али дају све од себе. Они знају шта желе и знају да власт страхује од свесног и добро организованог народа, народа који је спреман да се бори за оно у шта верује. Нису избори проблем, има их у свим демократским државама и не верујем да бојкот доноси било шта добро. Проблем је оно што се дешава, односно не дешава пре и после избора.

Популарност неког политичара треба да зависи од тога колико су његове активности у складу са оним што народ жели, а не колико има добар маркетинг тим иза себе. Верујем да треба гласати, али и да су избори сваког дана. Сваког дана ми одлучујемо да ли ћемо трпети одређене мере власти, без обзира на то које странке је формирају, или ћемо нешто предузети да се власт присети коме она треба да служи, без обзира на то да ли смо и ми сами, претходно, гласали за те странке.

То "нешто" не подразумева лајкове на Фејсбуку, коментаре на НСПМ, псовање у кафани или кукање у друштву. Ако желимо да живимо као слободни људи, време је да почнемо да се понашамо слободно, без страха од последица. Уплашен човек није слободан. Онај који је у страху осуђен је да покорно слуша оног који га плаши. А кроз историју су власти доносиле одлуке у интересу грађана само у страху од реакције грађана. Питање је само да ли ћемо се ми бојати власти или ће се она бојати нас.

Власт корумпира, а апсолутна власт корумпира апсолутно, рекао је давно енглески историчар Џон Далберг-Актон. Апсолутну власт преузимају они којима се не испрече било какве препреке на том путу. Ако не знате како се стварају препреке, питајте грађане Француске, Грчке или Аргентине. Сигурно ће вам рећи да није лако и није увек успешно. Живот је борба.