Да ли је Викиликс америчка завера?

Почнимо од самих докумената које је Викиликс већ послао већим медијским кућама, а постепено и објављује на свом вебсајту. Ако би прочитали количину докумената који би образовали једну просечну књигу сваког дана, требало би вам око 7 година да само прочитате све што је на Викиликсу. Дакле, рекао бих да су они који одмах говоре да „нема ту ничег занимљивог“ више него брзоплети у таквој оцени ових докумената.

Даље, за оне који сматрају да „нема ту ничег новог“, волео бих да ми неко од њих, примера ради, укаже где су раније чули да је амерички Државни секретар Хилари Клинтон захтевала ДНК анализе дипломата у Савету Безбедности УН.  Чињеница је да смо многе од ствари које су објављене и очекивали, али постоји велика разлика између оног на шта сумњамо и оног што је потврђено. Информације које су постављене на интернет су такве да би стране државе платиле велике паре да би се докопале њих.

У току су покушаји медија да читаву аферу са документима сведу на трачеве и смејурије имају за циљ да умање значај ових докумената, да обескрабре народ од испитивања тих докумената и да се стекне утисак да су ту обичне глупости или тзв. сајбер-госип. У америчким шоу програмима у протеклих недељу дана, Викиликс се жестоко исмева, а од читаве афере покушавају да направе неку врсту шале. Комичар Стивен Колбер је у својој емисији пустио снимак где новинар поставља питање Хилари Клинтон: „Да ли се осећате срамно након свега што је објављено?“, а Колбер је шаљиво коментарисао: „Да ли сте ви чули шта је муж ове жене урадио њој током 90-тих? Ово није ништа!“

Наравно да ово није ништа. Зар је зато Џулијан Асанж, оснивач и вођа Викиликса, недавно стављен на црвену листу Интерпола, због чега се интензивно трага за њим? Наводно због оптужби силовања. Ако је то истина, ово мора да је најспектакуларније пожртвовање Интерпола да нађе оптуженог силоватеља у историји човечанства. Човек за којег се сумња да је „процурио“ све ове силне документе Викиликсу, Бредли Менинг (23), аналитичар америчке војске, могао би да добије 52 године у затвору. Менинг, који је имао приступ тајним документима и наводно их послао Викиликсу, прекршио је амерички закон. Асанж, међутим, није, а америчка власт у прошлости није осуђивала новинаре који објаве процурене информације, већ оне који их процуре. Примера ради, новинари „Вашингтон поста“ Боб Вудвард и Карл Бернстајн су 1970-тих разоткрили тајну умешаност америчког председника Ричарда Никсона у завери у вези са провалом у Вотергејту, која је на крају довела до оставке Никсона, а не хапшења новинара. Зато ће Асанжа хапсити за „силовање“, а заправо ће му судити за Викиликс.

Међутим, постоје аргументи да Викиликс ради у корист америчких интереса. Чињеница је да је Америка кроз историју користила кризне ситуације (биле оне стварне или намештене) да прогурају своје интересе. Ради се о „Шок доктрини“. Међутим, да ли то подразумева да је свака кризна ситуација намерно изазвана од Американаца како би прогурале неки свој тајни план?

Америка жели да ограничи слободу интернета и контролише оно што ми можемо и не можемо да видимо преко ове глобалне мреже.

Први аргумент је да Америка жели да ограничи слободу интернета и контролише оно што ми можемо и не можемо да видимо преко ове глобалне мреже. Постоји само један проблем. Америка може да контролише сервере који се налазе на својој територији, а само да компјутерским хаковањем сруши сајтове чији сервери се налазе у страним државама. Примера ради, сајт Викиликса је пре неки дан срушен из Америке на пар сати, али се убрзо појавио преко сервера у Шведској. И тако могу у недоглед да се „јуре“, јер чак и да САД издејствују да се донесе неки глобални закон о контроли интернета, увек ће постојати технолошких начина да се заобиђе свако ограничење.

Следећи аргумент је да Американци заправо желе да кажу свету директно оно што иначе не би смели. Ту можда и има нешто истине, с обзиром да неки од ових података иду Американцима у корист. Као, на пример, тврдња да је Кина омекшала по ставу о Северној Кореји и да почиње да фаворизује идеју о уједињеној Кореји, увећава амерички легитимитет могућег рата са Северном Корејом. Али, зашто би Американци желели директно свету да покажу снимак убијања новинара Ројтерса и гађање комбија из којег вире ирачка деца од стране америчких војника који добацују „Види те мртве кучкине синове“ у Ираку? Не само да је Викиликс први објавио снимак „Колатерално убиство“, већ многе друге снимке, слике и документе који указују на то да су Американци убили далеко више Ирачана и Авганистанаца него што су спремни званично да саопште. Ако Американци контролишу Викиликс, због чега је у њиховом интересу да свету покажу колико они заправо лажу тај свет?

Наши људи су понекад превише склони да одмах поверују да у свему постоји нека велика завера.

Наши људи су понекад превише склони да одмах поверују да у свему постоји нека велика завера. Мене теорије о завери не занимају, мене занимају искључиво чињенице о завери. Зато онима који без рационалних аргумената тврде да ту „нешто смрди“, да се „нешто кува“, да је „наивно“ мислити да документи шкоде Америци, препоручујем да мало сами истраже Викиликс, уместо што самоуверено одлучују да баш они знају о чему се ту ради без иједног аргумента који могу потврдити чињеницама. Можда Викиликс одвлачи пажњу од битнијих тема које кроје наш свакодневни живот, али медији и политичари истовремено одвлаче пажњу од битних тема које се обрађују на Викиликсовом сајту. Подмећу нам разнобојно дрвеће на ободима шуме да не би видели шта се крије у тами иза њих. Зато седнимо за столицу и читајмо оно што нас занима, уместо што читамо оно што нам медији преносе. Документи се постепено објављују, те се може наћи времена да на миру прочитамо макар све документе које се односе на нас (Србију, Југославију, итд.).

Вебсајт за читање дипломатских преписки је: cablegate.wikileaks.org