Избори су завршени, Борко навали!

„И жао ми је што сте моји, а не политичари неког мог непријатеља. Ко је вас познавао, ни пакао му неће тешко пасти!“ Овако некако би нашу постојећу политичку сцену, претпостављам, прокоментарисао чувени предузетник из наше новије књижевности, са краја прошлог века - Пантелија Топаловић. 

Пре десет година дошло је до значајног урушавања тадашње владајуће коалиције – ДОС. Коначним разводом ДС и ДСС, по многима тада су се стекли услови да се одрже први ванредни и први слободни избори. Узгред, једно од обећања ДОС-а, у борби против Милошевићевог режима, било је и да се у року од 1,5-2 године одрже слободни избори, али баш. Тадашњи председник владе Србије, Ђинђић, одлучно је био против избора, објашњавајући да би то ослабило реформе. Извесно време пред изборе, странке на власти не би могле да спроводе реформе које могу бити болне, већ се морају удварати народу, ради добијања гласова. Једном речју: „Нема избора док траје реформа“!

Последице тадашњег одбијања ванредних избора зарад реформи су данас већ познате и видљиве. Међутим до избора је морало доћи кад-тад, и долазило је, и стигли смо ту докле смо стигли. Но овде није реч о томе. Овај пример је наведен само као илустрација, да се код нас у време предизборних кампања мора удварати народу, другим речима лагати, ради сабирања гласова, а политичка стварност и суштина  је заправо сасвим другачија.

Дошли су и ови јучерашњи избори и прошли су како су прошли. О њима овде неће бити речи, јер ће они надугачко и нашироко бити анализирани. Биће анализиран сав неукус, некултура, можда и трошкови у овој кампањи, као и поигравање са интелигенцијом народа. Као некоме кога од свих тема на свету највише интересују Косово и Метохија, врло упадљиво ми је деловало одсуство (или стидљиво присуство, како хоћете) Борка Стефановића у изборној кампањи ДС. За оне који су заборавили за ова два месеца о коме се ради: то је онај симпатични младић који у Бриселу нешто преговара око Косова и Метохије, а чији су резултати у тим преговорима брижљиво сачувани од пређашњег сазива Скупштине, и чија функција није сасвим дефинисана, осим оне члана председништва ДС. 

Елем, Борка нисмо гледали два месеца. Зашто? Пре изборне кампање смо уредно обавештавани како Борко ради један изузетно добар посао по државу, а тек по народ у Метохији и на Косову да не причамо. Боркови дипломатски успеси су дизани у небеса. Напросто тако генијалних доприноса историји Срба није било од како је прасе реп искривило.

Па зашто онда ДС није у изборној кампањи користио Борков лик и дело? На основу свега што знамо о Борковим успесима, ДС би данас имао магичних 126 посланика у скупштини. Ма какви, најмање 150, само да је Борко мало заџарао кампању. Штета. Просто да човек не поверује да се ДС у кампањи одрекне тако моћног ресурса какав је Борко.

Чак су и пријатељи из Брисела и Тиране имали разумевања за овакав потез. Објавили су двомесечни мораторијум на „преговоре Београда и Приштине“, што је Едиту натерало да горке сузе рони. Таман јој се нова фризура за сликање примила. Зашто је ДС то прихватио, када тим „преговорима“ само стиче популарност у народу? Да ли је то зато што су се уплашили да сами формирају владу? Са Чедом и Вуком је боље!? У друштву је лепше.  

Тешко је поверовати да би се ико одрекао гласова. Пре ће бити да је Борка требало држати мало „у шпајзу“ да народ не би натерао да размишља, а свако размишљање народа би било опасно по власт. Ма биће да је то по среди. Ако се позовемо на тезу покојног премијера Зорана Ђинђића од пре десет година, да се уочи избора штошта мора народу дозирано саопштавати, како би се реформе које народ не разуме могле спроводити, све ће нам бити много јасније. У реду, ако смо тада и могли разумети премијера, јер је нова власт била „тазе“, требало јој је можда времена да се докаже, може ли то данас да прође. Забога, прошло је десет година! Које то реформе сада треба да радимо, које се народа  и скупштине не тичу, и које не могу разумети, а које се се тичу Борка? Јасно је као дан – статус Косова и Метохије.

Ових дана Срби на Косову и у Метохији се осећају и мисле некако слично као након потписивања Кумановског споразума: - Рат је готов, шта ли ће бити с нама? И видели смо. Данас: - Избори су завршени, шта ли ће бити с нама? И видећемо. То што званичници изјављују да никада неће признати независно Косово је бледо и све блеђе. Ако ја мом комшији отмем аутомобил, па још и „средим папире“ за њега, то што он по комшилуку прича да је ауто његов, је безвредно. Тако је то и са Косовом и са Метохијом. Битно је шта ми радимо, а не шта декларишемо. Једна декларација више-мање, не мења ствар.

Борково одсуство у кампањи ДС може значити само једно: досадашњи резултати преговора у Бриселу су поражавајући. То смо ми и раније знали, али смо можда мислили да власт није знала. Гестом двомесечног стенд-бај Борковог ангажовања је показала да је и те како знала.