Између позива и призива - само јединством можемо уздрмати систем

Мало које поколење нашег народа је било суочено са тако драматичним и поражавајућим догађајима и убрзаним процесима као што је то усуд нас, Срба данашњице, наметнут глобализацијом и информатичком револуцијом. Мало који нараштај је био сведок тако великих искушења и олујних времена која долазе.

На почетку треће деценијеXXI века не могу се затварати очи пред новим „Источним фронтом“, мигрантском кризом, разузданом епидемијом, раслојавањем становништва. Наша Србија није одолела ниједном изазову и губи битку за битком. Дезинтеграција државе добија на убрзању — нарочито након монтираног референдума о промени Устав уз драстична кршења свих законских и уставних норми, као и људских права. Идеја демократије као владавине народа је претворена у сушту супротност. Издаја државних интереса на Косову и Метохији кроз понижавајуће уступке је свеприсутна. Поделе међу грађанима Србије попримиле су неслућене размере. Институције су урушене до мере непостојања. Задуживање државе претворило је Србију у корпоративну колонију. Политика робовања непостојећим европским интеграцијама — које постоје само у ирационалним и занесеним визијама оних који не могу да прихвате да су ЕУ-интегративни процеси доживели свој крај — прети новим сакаћењем угрожене државности и суверености наше земље.

Потребно је да државотворни и уставобранитељски политички и друштвени чиниоци заједнички наступе на предстојећим изборима. Те учеснике би морала повезивати отачаствена идеја и поприште — грдно судилиште: Косово и Метохија

У таквим околностима дочекујемо нове председничке и парламентарне изборе. Изазови пред нама захтевају како делатни подвиг, тако још више јединство. И на том месту морамо бити гласни и јасни! Данас се јединство — не било какво, већ у истини и за истину — поставља не као појединачни став или уобичајена флоскула или нека политичка конструкција, већ као насушна потреба. Као циљ, који можда неће одлучити резултате избора, али ће бити важан темељ за будућа времена. Каонешто што ће нас оправдати пред прецима и потомцима.

Управо зато, потребно је да државотворни и уставобранитељски политички и друштвени чиниоци заједнички наступе на предстојећим изборима. Те учеснике би морала повезивати отачаствена идеја и поприште — грдно судилиште: Косово и Метохија.

Тих 800.000 „дискретних хероја“ заслужују да њихов глас буде уважен и неподељено усмерен на добро народа и државе, а не расут и раскућен зарад ма чијих амбиција и личних интереса

Нема оправдања за неодговорне поступке ма ког појединца или групације који би омогућили да се поражавајући процеси по народ и државу одвијају без снажне противтеже, без стаменог одговора државочуварнетихе већине.

Безмало 800.000 грађана Србије на референдуму су рекли НЕ гажењу Устава и потирању српске државности, али и НЕ дефетизму, малодушности и препуштању да о нашој судбини одлучује неко други. Тих 800.000 „дискретних хероја“ заслужују да њихов глас буде уважен и неподељено усмерен на добро народа и државе, а не расут и раскућен зарад ма чијих амбиција и личних интереса.

Време је за једну отаџбинску листу на коју су сви добродошли, која је мала да прими све којима је ово обраћање намењено, али је довољно велика да може да представља основ за нови — можда последњи —почетак обнове слободне Србије

Зато, позивам да се на предстојеће председничке и парламентарне изборе изађе на једној родољубивој — а то значи антирежимској и антиглобалистичкој — листи и са заједничким председничким кандидатом. Нема више места за калкулације, за неискрене осмехе, за нечињење које произлази из плашљивости и злурадости, за немоћ која долази из свих наших слабости.Раздвојене листе су листе које ће се са мање или више успеха борити тек толико да пређу цензус. Јединствена родољубива листа, пак, може уздрмати читав систем.

Време је за једну заставу, за један појам, за заједничко стајање на једну посланичку листу, без обзира ко ју је иницирао, независно од места на листи (које би се могло и апостолским жребом одређивати), насупрот тешким речима или плаховитим увредама. Време је за једну отаџбинску листу на коју су сви добродошли, која је мала да прими све којима је ово обраћање намењено, али је довољно велика да може да представљаоснов за нови — можда последњи —почетак обнове слободне Србије.

Ко хоће, пронаћи ће начин; ко неће, потражиће изговор.

Прегаоцу Бог даје махове!