Kad policija piše zakone

Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima (ZBS) koji je stupio na snagu, megalomanski je projekat ove vlasti za otimanje novca i matretiranje građana. Reč je i o uvođenju prekih sudova, koji su poput golootočkih presuda, pre šest decenija, potpuno zamenili odluke sudova u redovnom postupku i legislativu koja je morala biti uređena u sijaset drugih zakona. ZBS je atak na prava i slobode građana i donesen je kao apsolutno nekonzistentan politici, ekonomiji i standardu građana. Potpuno je neprimeren objektivnim i subjektivnim uslovima ne samo države i infrastrukture već i društvenim okolnostima. Pravo lice ovog zakona je otimačina novca, a njegovo naličje je represija.

Ovo je jedan od najrepresivnijih zakona, i po količini represije može se meriti sa predlogom zakona o terorizmu koji je pisan u vreme Slobodana Miloševića, ali nikada nije usvojen. Dakle, u Srbiji je na snazi najrepresivniji zakon usmeren ka velikom broju građana koji je ugledao svetlo dana u poslednjih nekoliko decenija.

„Narodna skupština Republike Srbije usvojila je na sednici 29. maja 2009. godine Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima. Tekst koji su izradili službenici MUP je usvojen sa 126 glasova narodnih poslanika. Većina amandmana nije usvojena, a prihvaćeni su uglavnom oni koji se odnose na tehničke ispravke teksta. Komitet za bezbednost saobraćaja ograđuje se od usvojenog zakona, jer u konačan tekst nisu uvrštene suštinske primedbe na koje su tokom izrade ukazivali stručnjaci Komiteta, ali i ostali stručnjaci, predstavnici prevoznika, auto-škola, i ostala kompetentna lica. Smatramo da je policijski zakon, iako sadrži pojedina dobra rešenja koja su preuzeta iz ekspertskog nacrta, loš i represivan. Ukoliko ovakav tekst zakona počne da se primenjuje, Komitet za bezbednost Srbije započeće sa preduzimanjem mera kojima će se ublažiti negativni efekti njegovog sprovođenja, odnosno njegovi nedostaci. Građani Srbije zaslužuju bezbedan saobraćaj, a to podrazumeva i bezbedne puteve, korektnu policiju, savesne medije i pre svega odgovornu državu.“[1] Ovo je saopštenje Komiteta za bezbednost saobraćaja koje, kao sasvim primereno, navodimo umesto bilo kakvog uvoda.

Jasno je, naime, da je ovakav zakon prošao u senci krupnijih zakona koje je ova, do zla boga nakaradna skupština usvojila, no, kako su na početku izrečne neke kvalifikacije, trebalo bi da ukažemo na još ponešto.

Prekršajni sudovi i sudije toliko su bliski policijskom aparatu da ih čak možemo smatrati i njegovim delom. Poznato je da se presude prekršajnih sudova lakše izvršuju, one su bezmalo trenutno izvršne, a postupci traju neuporedivo kraće. Ali sve to nije ništa u poređenju sa snagom činjenice da su takva olaka brzina, nonšalantnost, neformalnost, izvršnost, suprotni standardima demokratskog društva. Sve to ne samo da ne poštuje, nego krši osnovna građanska prava i slobode, politička prava, savremene civilizacijske standarde i to ne zbog procedure koliko zbog visina kazni. Te kazne su drastične i apsurdne i primerenije su totalitarnim društvima. ZBS je toliko nepravedan zakon da zbog te nepravednosti i nije zakon.[2]

O pitanjima slobode čoveka, tj. o pitanjima zakonitog lišavanja slobode, a i to je moguće po ovom novootočkom zakonu, morao bi da sudi samo redovni, a ne prekršajni sud. Prekršajna dela nisu krivična, ona su drugačija, i sankcije za ta dela moraju biti blage. Kazne zatvora i druge teške kazne (teške po svojoj kategoriji, a ne trajanju), nemaju šta da traže, po prirodi stvari, u prekršajnom pravu i postupku.

Ovakav zakon o bezbednosti saobraćaja stvara još jedan veliki problem - nekonzistentnost i koliziju, kontradiktornost i neusklađenosti čitavog pravnog sistema. Može li ovaj drakonski zakon da se ne odrazi na krivično, prekršajno, svako drugo pravo koje u svom korpusu ima izricanje bilo kakvih kazni. Hoće li primena ovako rigidnih kazni u Zakonu o bezbednosti saobraćaja značiti da će se vratiti smrtna kazna u krivični zakon kako bi se principijelno nastavila logika drakonskog kažnjavanja.

Konvencija za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda, donesena u Rimu 1950[3]. kada govori o lišenju slobode (Članu 5.1 stav 1, alineja a), ukazuje da o tome odluku može, nakon presude, doneti samo sud. Puka primena zakona bez suđenja ukazuje na administrativni postupak, a ne pravično suđenje. Ukazuje na verifikovanje propisane kazne kroz puku, primitivnu formu poštovanja procedure, a kršenja duha Konvencije, Ustava, načela sudske vlasti i čitavog korpusa ljudskih prava i sloboda. Takav kvazisudski postupak biće toliko diskriminirajući da čak ni sudu neće omogućiti da napravi razliku u delima istog tipa, čime olakšavajućih okolnosti i ne može biti, pa je stoga kazna unapred poznata i neupitna.

Na jednoj strani jasno i drakonski kažnjeni su građani, ali na onoj drugoj strani, niti postoje analogije u visini kazne, niti mehanizmi kontrole. Građani su krivi unapred, i pri tom nemoćni. Ostavljena im je mogućnost da u redovnim postupcima pred sudovima dokažu da im je nanesena šteta na automobilu od rupetina na putevima, ali ti postupci nisu ni toliko brzi, a ni izvršni. Zašto putevi nisu popravljeni, zašto nisu zamenjeni i postavljeni saobraćajni znakovi u skladu sa novim Zakonom, zašto nije eliminisana korupcija kojoj će ovaj zakon toliko zamaha dati..? Zašto je sve ono što država treba da uradi, što su njene obaveze odloženo za neko vreme ili licemerno relatizovano, a naplata kazni od građana ide odmah.

Važno je i to da u ovom ZBS nema nikakvog mehanizama za zaštitu prava građana, odnosno zaštite od samovolje i bahatosti policajaca. Građani po ovom zakonu nemaju nikakve garancije da će bilo ko od službenih lica biti kažnjen ako se dokaže da nije bio u pravu kažnjavajući građanina. To praktično znači da ni sam policajac nema nikakvog korektiva i ograničenja, već mu je dato pravo da ne snosi ovom zakonu primerene sankcije za svoje propuste. Ista se nekonzistentnost vidi i kad je reč o automobilima starijim od 15 godina čiji će vlasnici plaćati skupe tehničke preglede dve puta godišnje. Ovo je osim nejednakosti[4] uvelo i bahatost, jer zakonodavac nije propisao, naprimer, da će u slučajevim ispravnosti takvog automobila novac dat za taj vanredni tehnički pregled biti vraćen. S druge strane, ukoliko je reč o tome da je zakonodavac vodio računa o bezbednosti, zbog čega će snimanje kamerom biti tajno? Naime, ako je bezbednost saobraćaja na prvom mestu, onda je prioritet da se prekršaji ne čine, a ne da se čine uz plaćanje kazni. Sa stanovišta bezbednosti jedino je ispravno da prekršaja ne bude, a ne da bude kažnjavanih prekršaja što ova vlast forsira ozakonjivanjem tih zamki i zaseda. Ovde se prirodno nadovezuje i argument o kvalitetu goriva koje prodaju benzinske stanice u Srbiji. Kupujemo najskuplje gorivo najlošijeg kvaliteta, a najavljuje se i kontrola izduvnih gasova, ali ne i NIS-a.

Bez odgovora je ostalo i pitanje čime se garantuje neselektivnost primene tog zakona. Čime nam to gospoda iz MUP garantuju da će Zakon sprovoditi – ni po babu, ni po stričevičema..? Čime nam garantuju da će smanjiti broj udesa i smrtnih ishoda u saobraćaju kada je opšte poznato da je oko 75 odsto dosadašnjih incidenata posledica nepoštovanja propisa iz oblasti saobraćaja. Drugim rečima, udesi su se i ranije dešavali zbog nepoštovanja propisa, kako će ovaj zakon pijanim i drogiranim obesnicima kojima su tate kupile viskokubikažne i nove automobile zabraniti da se utrkuju po ulicama i nažalost poginu? Ili, ko će žestokim momcima zabraniti da ludo voze?

Ovaj Zakon je jednosmeran kao i poneka ulica. Jednosmernom ulicom prolaze vozila samo u jednom smeru, a ovim Zakonom načinjen je jednosmeran put novca od građana ka budžetu, a po veoma visokoj ceni. Građani imaju kazne i obaveze, a nemaju prava i slobode. Pri tom i dalje će biti nesreća i sudara, i dalje će ljudi na putevima ginuti, jer pooštravanje kaznene politike može dovesti do torture, ali ne može rešiti problem. Na kraju krajeva, nigde sem u policijskog državi policija ne može da rešava probleme. Teško onoj državi i društvu kojima policija piše zakone, a skupština ih verifikuje. Imajući u vidu i tezu koju smo već istakli, a o bliskosti pocijskog aparata i prekršajnih sudova, bez ikakvih ograničenja možemo da kažemo da je nastupilo vreme u duhu izreke – kadija te tuži, kadija ti sudi, a kadija će i presudu da sprovodi. Samo još da kadija bude blag, pa da odahnemo i vratimo se češljanju.