недеља, 22. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Каталонија, Шкотска, Република Српска – како се правилно борити за самоопредељење
Политички живот

Каталонија, Шкотска, Република Српска – како се правилно борити за самоопредељење

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Танасић   
понедељак, 09. октобар 2017.

Каталонски референдум и српски навијачи

Референдумско гласање о независности шпанске покрајине Каталоније и њено проглашење у републику, које је 1. октобра ове године довело до масовних сукоба грађана покрајине са шпанском Националном полицијом и Цивилном гардом, српско јавно мњење је у највећој мери пропратило – са злурадошћу. Део српске јавности који Шпанију (с разлогом) сматра савезником Србије због њеног категоричног става према питању Космета навијао је за полицију централних власти, видевши у бунтовним Каталонцима неку врсту „шпанских Словенаца/Хрвата/Албанаца“, који својим сепаратистичким тежњама желе да разоре још једну европску државу. Изразито прозападни део српске јавности је у великој мери навијао за Каталонце (уз нежне тактове медијске припреме западних и глобалних медија), не видевши даље од богатства Барселоне и конзервативизма мадридских власти, при чему је у „репресивним и насилним централним властима“ некако препозната она озлоглашена „националистичка Србија“ против које се они и овде код нас боре. Најзад, веома велики део наших суграђана није се уопште претерано удубљивао у политичку проблематику уставне кризе у Шпанији, и навијао је за једну или другу страну отприлике са провизорношћу са којом навија за „Реал Мадрид“ или „Барселону“, али најчешће прижељкујући да „косовски преседан“ и западно систематско парчање Југославије доведе до што већег хаоса на међународној сцени, надајући се, ваљда, да ће у том мутљагу „западна империја да пропадне“, а да ће српске жртве у последњим ратовима у некој мери да се „освете“.

Ово највијање за две стране попримало је на моменте помало бизаран контекст. Популарно (и само донекле утемељено) виђење изјадначавало је шпанску полицију и гарду са „франкистима“, а Каталонце са „републиканцима“ из Шпанског грађанског рата 1936-1938. Тако су се у више наврата из уста српских десничара могле чути похвале на рачун Франциска Франка (иначе фашисте, диктатора и покровитеља хрватских усташа), који је „Каталонију довео у ред“, док су домаћи либерални левичари искористили каталонски референдум да се обруше на све оно што не воле у сопственом друштву – национални идентитет, етатизам и Цркву, искористивши вишак слободног времена и политичког ентузијазма да чак Каталонију изједначе са Војводином. Уље на медијску ватру је долила Европска комисија, чији је портпарол МаргаритисСхинас незграпно одбранио очигледно лицемерје западних елита које су референдум прогласиле „нелегалним“, изјавивши да је да су границе Шпаније неповредиве за разлику од, рецимо, граница Србије „јер је у питању чланица ЕУ“. Ово је довело многе – укључујући ту и председника Србије Александра Вучића – до тога да се запитају да ли то за чланице ЕУ и западног „клуба успешних“ важи неко друго међународно право него за земље Другог и Трећег света.

Оно што је нарочито узјогунило српску јавност јесу управо импликације каталонског референдума по два горућа национална питања – Косово и Републику Српску. И док су присталице шпанских власти наглашавале да је шпанска криза последица „косовског преседана“ и позив да се преиспита међународна политика према самопроглашеној „Републици Косово“, присталице сепаратиста су трчале да нагласе да је „лицемерно подржавати Мадрид, а подстицати отцепљење Републике Српске“. Наравно, један део српских патриота је јавно навијао за Каталонце из простог разлога што сматра да је „Косово већ изгубљено“, али општа плима самоопредељења може да отвори простор за независност Српске. Слично томе, један део српских грађаниста је подржавао централне шпанске власти јер сматрају да је „Косово већ изгубљено“, али категорични став против сепаратизма шаље јасну поруку непоћудним Србима у БиХ и на северу Косова да се „окану ћорава посла“.

Сличности и разлике између каталонског и шкотског референдума

Српско навијање на страну – било би наивно сматрати да ситуација у Шпанији нема никакве импликације по (гео)политичка кретања у Европи, и да њен расплет неће имати своје последице на Балкану. Стога је неопходно да се ситуација са каталонским референдумом правилно разуме, и да се упореди са једним сличним догађајем – Шкотским референдумом о независности из 2014. год., који је имао знатно различит резултат, али истовремено и универзално међународно признање. Српски народ би требало да извуче добре науке из ова два догађаја, како би био у стању да на најбољи могући начин брани своје виталне интересе на Балкану.

Погледајмо пре свега каталонски референдум. Каталонија није федерална јединица Шпаније (Шпанија је централизована држава), већ искључиво локална аутономија, и Устав Шпаније не предвиђа право на самоопредељење за своје регионе. Регионалне каталонске власти су низом нелегалних потеза игнорисале уставне и законске оквире Шпаније, организујући референдум без обзира на то што су надлежне државне (и чак регионалне) институције тај чин прогласиле нелегалним и неуставним. Током референдумског гласања дошло је до „тихе побуне“ каталонске регионалне полиције (Mossosd'Esquadra) која је одбила да спречи референдум, што је испровоцирало ангажовање Националне полиције (CuerpoNacionaldePolicía) и Цивилне гарде (GuardiaCivil), а ово је опет довело до масовних нереда и сукоба са грађанима, које је додатно поларисало ситуацију у земљи. У тим условима резултат референдума није био изненађујући – на гласање је изашло само 43% грађана (што се може приписати државној кампањи против референдума), од којих је 92% подржало независност и проглашење „Републике Каталоније“ (што је опет последица чињенице да је становништво лојално Шпанији бојкотовало референдум). Обе ове бројке учиниле су каталонски референдум de factoнелегитимним, а будући да је већ одраније био de jureнелегалан, одсуство међународне подршке Каталонцима не би требало никога превише да изненади. Оно што је сепаратистима највише ишло на руку јесте насиље којим је Мадрид покушао да спречи референдум, што им је свакако обезбедило део симпатија локалне и међународне јавности, али, руку на срце, није превише одступало од уобичајених насилничких пракси полиције у другим западним демократијама.

Шкотски референдум је, међутим, био сасвим друга прича. Шкотска од реформи политичког устројства Велике Британије 1999.год.  представља посебну аутономну јединицу са сопственом извршном, судском и законодавном влашћу. Све пуномоћи шкотских власти законским путем им је уступила централна влада у Лондону, а референдум о независности је расписан легално, након политичког договора шкотских и британских власти. Без икакве сумње, и Лондон и Брисел су вршили значајан притисак на Шкоте који су изашли на референдум да подрже опстанак заједничке државе, али је цели процес недвосмислено прошао у потпуно демократским условима, уз отворен дијалог обе политичке групе, и без икаквих нарушавања или ограничења грађанских права шкотских грађана, а камо ли немира или сукоба са полицијом. О регуларности целог процеса сведочи и резултат референдума – уз заиста импресивну излазност од 85% останак у Великој Британији подржало је 55% гласача, док је за независност гласало 45%. Резултате референдума су природно подржали сви политички чиниоци на унутрашњем и међународном плану, укључујући ту и присталице независности, док су последњи избори у Британији показали огроман пад подршке Шкотској националној партији (SNP), што сведочи о томе да велика већина грађана Шкотске третира резултат референдума као коначан (без обзира на каснији референдум о изласку Британије из ЕУ, где су Шкоти значајном већином гласали за останак).

Ако ћемо ова два догађаја поредити са сличним процесима у бившој Југославији, онда свакако каталонско стремљење ка независности више подсећа на стратегије бивших југословенских република Словеније и Хрватске, као и косовских Албанаца, где су републичке/покрајинске власти узурпирале уставна овлашћења централне државе и затим провоцирале крваве сукобе са централним властима, како би се изборили за међународну подршку једном иначе нелегалном процесу сецесије. Шкотски референдум више подсећа на ситуацију са отцепљењем Македоније и Црне Горе из савезне државе са Србијом, где су референдуми о независности спроведени без оспоравања на савезном нивоу, у складу са постигнутим политичким договором, и без каснијег оспоравања њихових резултата (бројне нерегуларности током ова два процеса овде нису тема).

Ако су Каталонија и Шкотска по нечему сличне, она је то свакако њихово уклапање у један општи тренд разградње традиционалних држава за рачун наддржавних савеза и организација. Специфичност и каталонских, и шкотских националиста, јесте њихова аверзија према „тлачитељској“ и „колонизаторској“ централној влади у Мадриду, односно Лондону, али и скоро фанатична наклоност према структурама Европске уније са њеном отуђеном и недемократском елитом и потпуним одсуством одговорности транснационалне технократије. Обе групе стога, у великој мери парадоксално, инсистирају на свом демократском праву на самоопредељење, сувереност и самосвојност пред својим у највећој мери демократским државама, само да би ту сувереност и самосвојност предали у руке у недемократске и олигархизоване ЕУ, која их кудикамо више подрива и угрожава.

Два пута самоопредељења за Републику Српску

Какве су реперкусије свега реченог по Републику Српску, чије власти и саме већ годинама најављују референдум о самосталности? Каталонија и Шкотска представљају два модела по којима се РС може борити за остварење овог циља, уколико су њени грађани за то вољни. Каталонски модел представља добро уходану матрицу производње регионалне кризе и конфликта са централним властима, у нади да ће се наћи довољно моћан међународни покровитељ који ће спречити централне власти у испуњавању својих законских и уставних овлашћења. Овакву врсту покровитеља су косовски Албанци нашли у САД, а кримски Руси у Русији, и ова подршка је физички онемогућила њихове централне државе да њихове сепаратистичке тежње осујети у складу са својим међународним овлашћењима. Овај модел се показао успешним широм света – а ми смо, поред Косова, имали прилике да га гледамо и у Словенији, Хрватској и БиХ. Оно што га карактерише је апсолутно одсуство поштовања међународних норми и закона, а веома често и потпуно отворени злочини (убиства војника ЈНА у Словенији, Хрватској и БиХ, масовно етничко чишћење у Хрватској и БиХ, терористичка делатност UÇKи трговина органима на Космету), уз уверење да ће међународни спонзори обезбедити услове да све сва кршења закона и злочини post hoc„учине легалним“ (у духу чувене реченице сенатора, будућег императора Палпатина из „Звезданих ратова“ – I will make it legal).

Основни проблем овог модела – поред његове склоности ка насиљу и немара према законима – јесте што успех таквог пројекта у потпуности зависи од спољашњих околности, а народ који на овај начин „тежи независности“ најчешће упада у још гори вид зависности од својих спонзора и покровитеља (што јасно видимо у практично свим земљама бивше Југославије, као и у чињеници да је „независни Крим“ већ сутрадан постао субјекат Руске Федерације). Таква „независност“ је непостојана, неизвесна и нереална, и ка њој не треба стремити нико ко истински жели добро свом народу. У условима трусног балканског окружења, оваква стратегија Републике Српске сигурно би отворила најмање један оружани сукоб на Балкану, нанела би додатну штету њеној економији и становништву који се још ни близу нису опоравили од претходног конфликта, и, што је најважније – не би могла да гарантује никоме задовољавајући резултат.

Шкотски модел је свакако знатно примамљивији, али истовремено знатно теже остварив. Шкоти су се скоро 300 година борили за повратак свог парламента и за право да се сами изјасне да ли желе, или не желе да живе у заједничкој држави са Енглезима. Оно што је био њихов највећи политички успех било је управо добијање пристанка својих многобројнијих енглеских суграђана да се такво једно изједначавање догоди, и у том смислу шкотски референдум био је истински празник демократије, и (без обзира на резултат) доказ политичке зрелости шкотског народа. Република Српска је настала у хаосу Босанског рата, и за двадесетак година свог постојања изгубила је велики број овлашћења за која се оружјем изборила, али и даље представља de factoфедералнујединицу БиХ. Она располаже огромним простором за политичку борбу, али та борба не треба да буде борба за привлачење „страних покровитеља“, већ борба да се други народи БиХ у једном демократском дијалогу убеде у то да Срби имају право да бране своје националне интересе у БиХ, па макар ти интереси укључивали и самоопредељење.

О демократији и политичком идеализму

Српска има кудикамо више инструмената преко којих може да оствари притисак на државне власти БиХ него што их има Каталонија у Шпанији, и одатле је веома лако ући у спиралу оспоравања легитимитета власти, насиља и уставне кризе. Таква стратегија пре свега тражи храброст и одлучност да се уђе у директни сукоб са другим политичким чиниоцима у БиХ, које Србима у РС до сада углавном није недостајало. Инсистирање на демократској и политичкој борби, међутим, захтева једну другу врсту храбрости – храбрости да се дозволи другој страни да те убеди у супротно, ако су њени аргументи бољи. Одговорна и упорна политичка борба за легално и споразумно самоопредељење Српске могла би, а и не би морала да доведе до независности. Поштен и отворен дијалог отворио би простор да се положај Српске у оквирима БиХ до те мере побољша (рецимо кроз враћање тзв. „дејтонских овлашћења“ и конфедерализацију БиХ), да независност више не буде неопходна, нити национални приоритет.

Све речено је, наравно, ствар избора грађана Републике Српске, и њиховог договора са грађанима Федерације БиХ (и дистрикта Брчко). Уколико би се босански Срби одлучили да пођу путем Каталоније (или Курдистана, Крима, Абхазије или Косова), Србија би као гарант Дејтонског споразума била у обавези да њихово стремљење разуме, али и да подржи централне босанске власти, свесна да је међународно право једини контекст унутар кога она недвосмислено може да очува Космет у свом саставу. Уколико, међутим грађани Републике Српске упорном, доследном и демократском борбом одлуче да се боре за право на самоопредељење у оквирима БиХ, користећи интелигентно и законито све инструменте који им стоје на располагању у политичком устројству БиХ, Србија као матична држава српског народа има пуно право да их у тој борби подржи, и у таквом ставу нема ничега противречног, нити лицемерног. Јер шта је борба за Косово и Метохију, ако не инсистирање на томе да косовски Албанци своје националне интересе – макар они били и независност и „Велика Албанија“ – могу легално да бране само у институционалним оквирима Србије, и у демократском дијалогу са већинским српским народом.

Без икакве сумње, ми живимо на поднебљу где ни грађани ни политичке елите немају превише стрпљења за демократске процесе (да се разумемо – „страни покровитељи“ из ЕУ, НАТО и САД га имају још мање), и тако гледајући нову кризу у Шпанији и наши суграђани отворено прижељкују брза и насилна решења – био то „народни устанак“ у Каталонији, или „завођење реда“ пендрецима Националне полиције. Проблем је у томе што присталице тих сценарија у суштини не желе добро ни Каталонији, ни Шпанији. А зле намере су, дугорочно гледано, лоша основа за политичку праксу, која год била, и у чије год име се спроводила. Без обзира на варљиву срећу и геополитичку (не)моћ, Србија ће истински вратити Косово тек када убеди косовске Албанце да је аутономија у Србији више у њиховом интересу од актуелне америчке колоније под управом криминалаца и терориста. И Република Српска ће истински постати самостална тек онда, када Сарајево у томе више не буде видело непријатељски чин.

А то ће све нити „на куково лето, лимбурга месеца, кад на врби роди грожђе“, рећи ће неко. Можда. Али можда је управоповратак идеалима политичке борбе оно чему треба тежити, поготово када је политичка стварност већ толико суморна и толико оптерећена суровим реализмом, као на Балкану. Јер за протеклих 150 година смо испробали сва могућа исхитрена и брзинска решења, скоро без икаквог трајног и дугорочног успеха. Брзинска решења „преко колена“ су оно што нам и сада намеће Европска унија на Космету, у БиХ, у Црној Гори. То је пут којим смо већ толико пута ишли, да са сигурношћу можемо знати да нас нигде неће одвести. Можда је време да покушамо са другачијом политиком – са мање исхитрености, злурадости и празнословља чији је једини циљ празна провокација непријатеља, а са више одлучности, категоричности и упорности око виталних националних интереса, какви су, свакако, очување Космета у саставу Србије, опстанак Републике Српске и очување српског идентитета Црне Горе. Ко зна, можда се пријатно изненадимо?

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер